23 jul Nagoni ne umiru

Mrtvačnica je bila hladna, mračna, memljivih zidova i ustajalog, trulog mirisa, koji su mrtvaci ostavljali za sobom. U velikoj sivoj prostoriji bleda beživotna tela meštana provodila su poslednje sate ovozemaljske egzistencije. Svaki put kada bi neko u gradu otišao na večna lovišta sablasne senke zaplesale bi svoj posmrtni ples po izlizanim zidovima mrtvačnice. Te su senke bile obrisi visokih koščatih momaka, koji bi donosili beživotna tela i spuštali ih na hladni metalni sto. Onde bi obducenti ispitivali uzroke gašenja jednog ljudskog bića. Zagušljivi vazduh poprimio bi neizdrživu težinu i bilo bi neverovatno teško stajati u toj sobi, u kojoj su se nekadašnji ljudi opraštali od sveta. Jeziv prostor opasan beživotnim nekrečenim zidovima.

Olivija, žena od svojih trideset i šest godina, vršila je obdukcije nad svakim novim telom koje bi visoki bezvoljni momci donosili svakog ili svakog drugog dana. Svi su je u njenoj neposrednoj okolini smatrali, u krajnju ruku, čudnom ili bar veoma neobičnom ženom zbog svog poziva, kojeg se dobrovoljno prihvatila. Prljala je ruke, igrala se noževima, mućkala različite hemikalije, nozdrve punila mirisom smrti, ali je to i volela. Svaki put je otkrivala nešto novo i dotad neviđeno u svom radu i to je bilo ono što ju je privlačilo da uvek žurno ide u sobu gde su je čekali mrtvi.

Tog kišnog jutra bilo je tačno dve godine kako se razvela od muža. On se već i oženio, po drugi put i otpočeo novi porodični život –  bez nje. A ona se i dalje intenzivno družila sa ćutljivim leševima. Takva jedna činjenica postajala je teret za njenu psihu, frustracioni kamenčići gomilali su se nad njenim hrapavim emocijama, koje nisu pronalazile sebe od isuviše bolnog rastanka sa voljenim čovekom. Tog je dana ušla u svoju „kancelariju“ pokisla i odsutna. Skidajući natopljeni kišni mantil videla je da je dočekukje veliki beli pokrivač, pod kojim je ležala nova žrtva smrti. Uzdahnula je, pomalo nemoćno, i pročitala papir koji ju je čekao na prašnjavoj površini radnoga stola. List hartije objavljivao je da pred njom leži dvadesetsedmogodišnji profesionalni plivač sa periferije grada i da mu je smrt utvrđena pre svega sat i po vremena. Pronašli su ga oduzetog kako leži na parketu svog stana, imajući na sebi samo bade-mantil. Tako su ga i doneli, umotanog u mekani svetlo plavi bade-mantil. Zadigla je plahtu i pod njom pronašla čoveka zapanjujuće fizičke pojave. ,,Tako lep, a tako mrtavˮ, pomislila je. Visok crn muškarac izvajanih, zategnutih i čvrstih mišića svuda po svom beživotnom biću. Mogla je da oseti njegovu toplinu, onaj poslednji dah života koji je nečujno obitavao u truplu mladog plivača. Naježila se od same pomisli da bi taj momak i dalje mogao biti živ. Otišla je do toaleta da iscedi sve zalutale kaplje iz dugih lokni, koje su na kiši izgubile svoju prepoznatljivu formu. Kada se vratila iz toaleta, rukama zatežući pokislu kosu, zatekao ju je začuđuljući, gotovo uznemirujući prizor. Mrtav muškarac nabreklih mišića i oštrih ugiba na svom preplanulom telu i nije se činio toliko mrtvim. Ona preostala krv, koja je tako beznadežno strujala svukuda u njemu, zalutala je u deo mesa koji ga je činio muškarcem. Ležao je bledo, otkrivenog trupa i zategnute muškosti.

Njoj je to bilo prvo takvo iskustvo u dugogodišnjem radu sa neživima, pa je, sasvim zbunjena, sela za radni sto i zamišljeno posmatrala čitav prizor u kome nagon za stvaranjem novog živog bića izvire iz čoveka koji sȃm više nije živ. Čudila se čitavoj pojavi i tako, potpuno savladana neobičnom slikom pred sobom, nezasito se cerekala. Samo je sedela, gledala razbuđen leš i smejala se.

Sama je sebi bila odvratna i nesnošljiva, ali posmatrajući tu ustreptalu mrtvu muškost pred sobom, poželela je tog čoveka u sebi. Bežala je od svojih nesnošljivih misli koje su joj neprestano napadale opterećeni um. Sećala se svih radosti koje je proživljavala sa svojim mužem i svih svojih malih smrti koje je uz njega doživela, a čijih tragova nije bilo više od sedam stotina dana. Dug period – mislila je stideći se onoga što misli. Nespretno je ustala sa stolice, plašeći se same sebe i svojih razgaljenih želja i tiho, kao da je neko skriveno prati pogledom, odšunjala se do ulaznih vrata i dva puta ih zaključala proveravajući jesu li sigurno neprolazna. Smeškala se, nekim nepoznatim, jezivim smehom pohotne razočarane žene. Prišla mu je stidljivo i kažiprstom opipala tamno zelenu žilu na mišićavom vratu. Nije bilo znakova postojanja bilo kakve nade da je taj prekrasni mladić pred njom živ. Ali njegov najstariji prijatelj i dalje je štrčao u vazduhu, odupirući se smrti. Sasvim prosto je skinula svoje žute gaćice i rukom prekrila oči, dok je drugom rukom držala ukrućeni ud umrloga. Smeškala se, plašeći se svoje sumanute želje da objubi mrtvog čoveka. Bila je već sasvim vlažna kada se nespretno popela na leš, oblizujući donju usnu tananim jezikom. Sedela je na pokojniku, koji je bio u njoj. Gađenje i užitak talasali su u isto vreme njeno telo, ali ni u jednom trenuntku nije pomišljala da prestane ono što je, sa takvom strašću, radila. Dahtala je unezvereno, dodirujući sebe, gledajući u blede, poklopljene kapke divnog čoveka koji je napustio svet pre nepuna dva sata. Sam čin, na koji nikada ne bi bila spremna, a koji je tako živahno sprovodila u javu, pomutio joj je svest i padala je u ekstazu. Jahala je mrtvog čoveka na stolu koji je, ionako nestabilan, škripao i ljuljao se nekontolisano svuda po sivoj prostoriji u kojoj su gajili smrt. Zabavljala ju je prljavština koju je sebi učinila iz proste ljudske nemoći i očaja, koji proganjaju svest čoveka sve dok je ne sustignu ili dok im se čovek ne odupre. Olivija se svojim nagonima nije odupirala i zahvaljujući slepilu, koje su isti donosili, doživela je višestruke ograzme, ljubivši hladne sočne usne mladića sklopljenih mrtvih očiju. Napokon zasićena, ushićena i izgubljena skliznula je, sa već razlabavljenog muškarca, i tiho, u svojoj postkoitalnoj glavobolji, pevušila, neke njoj drage, pesme. Sedela je, raskrečenih nogu, koje su s vremena na vreme nekontrolisano podrhatavale u predelu butina i pušila tanku dugačku cigaretu. Kršila je, time, još jedno pravilo koje joj je, s razlogom bilo nametnuto, ali nije marila za to. Obožavala je sebe, kao ženu koja je pobedila jedan oblik smrti .

* * *

Olivija danas ima četrdeset i šest godina, potpuno je osedela, prevremeno izboranih, mekih tamno ljubičastih podočnjaka. Plače svakoga dana kada je probude jutarnja zvona i poteraju da, u svojoj narandžastoj odeći, napusti neudobni krevet. Misli su joj neprestano slepljene za njenu devetogodišnju kćer, koju je začela pohotno jašući savršeni trup jednog mrtvog plivača.

Olivija danas proslavlja desetu godinu od kada je u zatvoru. Čeka je još sedam beskranjih godina poluživota zbog nekrofilije i skrnavljenja tela.

(Ovaj tekst zansovan je na istinitoj priči. Kostur priče je realnost, a detalji su suva fikcija.)

Autor: Stefan Basarić

Fotografije: flickrl.com, pinterest.com