11 jan Nadija Santos

Kada Nadija natkloni meso prstima, koža na šakama postane gubilište po kom se sudaraju molekuli vazduha. Lete u vidu meteora. Njihovi udarci odzvanjaju poput pokajanja majke što čuje bebin vrisak nakon dvanaest sati rada za kasom. Nadijine ruke su pune svežeg voća. Ako iskorači da pogleda kroz prozor, parket će se pretvoriti u čitavu plantažu banana. Na čijoj će kori, ako ipak odluči da ustane, nakon dugog oklevanja, polomiti kosti. Stan u kom je odrasla, prekriven je pomorandžinom opnom i Nadija ne može da udiše vazduh spoljnog sveta. Usta su joj napunjena voćnom salatom i jezik se zabode u donje nepce kad razmakne usne. Ona je snažna. Jača od nade na prvoj hemoterapiji. Kad izvadi olovku iz pocepanog džepa, egipatski sveštenici zaneme od straha za koji se kasnije ispostavi da je posledica divljenja. Kao devojčica, maštala je o putovanju na Uran. Uran je pronašla ispod palminog drveta, u mraku kraj rečnog taloga. Uran koji je otkrila bio je blatnjav, lepljiv i mirisao je na trulež. Takav prizor nije dopuštao da se vrati nazad u svoj dom. U zdanje čije su senke svetle poput Mediterana i hladne kao avgust u Britaniji. Nadija nikada pre nije razmišljala o trulim pomorandžama. O parazitima koji nagrizaju njihovu utrobu onako kako dete nagriza kuvano jaje. Uranova plava boja izgubila je otisak na Nadijinom licu. Pege su se u mlazovima uspele uz nos do očiju. Očiju koje su nekad, gledajući okean, videle isključivo talase. Stegla je šake. Tako silovito, da su molekuli ostali statični i prašnjavi. Nalik na zaboravljene pozorišne lutke. Koža na dlanovima je prodisala i Nadiji je bilo žao. Osetila je bol koji je sama komponovala i zapisivala. U noćima kada je Sunce doticalo Mesec, a pomorandžino drvo kuvalo čaj u utrobi sopstvenog mirisa. Tada je zagrlila Uran. Rasanila se. Prijatelji koji su prisustvovali Nadijinom pogrebu kažu da joj niko nije sklopio oči kad je umrla, i da njenu očnu duplju sada ispunjava zemlja. Ne paraziti.

Autor: Marko Jović

Fotografija: host.madison.com