19 avg Možda

Pišem ti jer ne znam šta bih drugo,

Reći, izvini ali ne ne mogu
Nemam ti kako I kad
Jer, ne daš se ni sresti ni sanjati,
I hajde da razumem ovo što se ne srećemo
Beograd je ipak veliki grad
Hiljade I hiljade širokih bulevara I ulica,
Hiljade I hiljade uskih I slepih uličica,
Hiljade I hiljade pločnika I pešačkih prelaza
A veliko ništa se kotrlja ko žbun u pustinji
Slučajnosti ne rade za nas,
Dok ti ispijaš svoju prvu jutarnju kafu u mimohodu sa onom šakom preostalih koloptera na Terazijama
Slušajući Beogradsku simfoniju u kojoj glavnu reč vode vrapci I trole
Ja ispijam svoju kafu sedeći na simsu,
gledam kroz suterene I preko zgrada periferije
u bradu mi se zapliću izduvni gasovi prvih autobusa
niz leđa mi se slivaju Dunav I Sava
kapci su mi se izlizali od traganja za tobom po užarenoj kaldrmi Dorćola
I sve češće jutrima krkljam kao stogodišnji alas
Iskašljavam naslage Vračara, Crvenog Krsta I Slavije
Koje sam zajedno s duvanom ubacivao u lulu prethodne noći
Naravno, rezultat je isti kao I prošlog ponedeljka – opet te nisam slučajno sreo,
Džabe sam satima šutirao kamenčiće,
Džabe sam grizao usne do krvi
Džabe sam brojao koliko belih a koliko crvenih automobila prolazi ulicom ispred tvoje zgrade
Džabe sam držao onaj iznenađeni osmeh “Ej, otkud ti ovde?” na licu
Džabe mi ono “Ne, neću na kafu”
Džabe mi “Još uvek pričam gluposti kada smo sami”
Džabe “Kako je brzo došlo jutro…”
Džabe, džabe, džabe,
Sve je prokleto džabe – opet se nismo slučajno sreli,
Čak I u vražjim snovima mi smo se mimoišli,
Dok si ti lebdela nad Monmartrom
Ja sam te tražio prekoputa sebe u onom lokalu,
Uzalud, pričao sam sa zidom I praznom stolicom,
Nije mi ni na kraj pameti bilo da treba sanjati čak do Pariza,
A ti si se eto baš tu skrila,
Za jednim malim drvenim stolom
Sa naočarima I šeširom
U beloj haljini do kolena
Sa cigaretom u rukama
Kose puštene po leđima
U snu sa ispunjenim snovima
Nisi marila da li te možda neko ovde sanja,
Mirno si ispijala svoju čašu vina
I ništa ti sem trenutka u kom si postojala nije bilo u glavi
Bila si konačno svoja u svome svetu,
Nedodirljiva,
Bezbožno lepa,
Gost u mojim snovima koji je ispunjavao snove svoje,
I šta sam ja više mogao tu
Nema te slučajno na javi
Nema te slučajno u snu,
Neće nam koraci u istom smeru
Džaba što ludim I lutam
Džaba je što oblake gledam i brojim
Džaba mi vremena koje nagriza čekanje
Džaba mi bilo svega,
Pa čak i toga što ti pišem.

Autor: Stevica Rajčetić

Fotografija: weheartit.com