21 apr Moulin Rouge

Poduhvat eminentnih konstruktora, Čarlsa Zidlera i Jozefa Olera, kružio je ulicama poput frenetične pojave duhova zatvora Konsijeržeri. Inauguracija „crvene vetrenjače“ održavala se u samom foajeu boemskog Montmartra, Quartier Pigalle. Stecište klasno obojenih činilo je čvor života, radnici, umetnici, poslanici, činili su pandan, objedinjeni u sličnostima suštine, rasterećeni okvirima društvenog razlikovanja.

Ešaloni vojnih veterana napuštali su raskoš „Hôtel des Invalides“, impozantne barokno-klasicističke građevine u srži Pariza, u čijoj je utrobi počivao Napoleonov sarkofag, prkoseći svodovima veličanstvene kupole, „Chapelle Royale des Invalides“. Polazeći iz „Cour d’honneur“, korifeji nacionalne odbrane tražili bi zabavu u cancan plesu mlade Luj Veber, renomirane La Guli Montmartra. Ljudi širom Evrope, različitih socijalnih pozadina, eklekticistički spojeni u jedno, razgrtali bi lične paradigme, stapajući svoje različitosti u veče dobre muzike, zajedništva.

Moulin Rouge, epitaf tradicionalnoj arhitekturi, donkihotovsko ostvarenje kasnog devetnaestog veka, tiho je uzdisao, uzevši veliki zalogaj razgaljenih posetilaca, imitacija vetrenjače rasporila je sivilo okoline, oslobodivši lepotu „Belle Époque“.

Zagledan u agilne pokrete galopa, upuštao sam se u snagu dvočetvrtinskog takta mladih plesačica, predvođenih „kraljicom Montmartra“, „La Goulue“. Njene snažne noge, prekrivene skupocenom tkaninom koja bi nehajno šamarala lica opčinjenih veterana, kretaše se u prestižnom ritmu svetskih plesača. Drsko prazneći čaše gledalaca, uklanjala je skupocene cilindre sa začešljanih glava hitrim, pak, otmenim pokretom stopala.

– Priča se, priča se da je detinjstvo posvetila plesanju u vešernici rođene majke. – čovek je izgovarao, ostavljajući dah uprljan alkoholom na mojim ramenima.

Značajnim pokretom šake ispravio sam žaket, uputivši topao osmeh uglađenom gospodinu koji je visinom svedočio o muškarcu zarobljenom u telu deteta, živahne oči titrale su ispod okvira naočari.

– Razumem, prepoznajem vaš pogled, pogled sažaljenja. Ne brinite, imao sam lep život. Moji roditelji, oni su spajali aristokratsku lozu, incestuozno, monstruzno, ali želeli su da očuvaju „boju porodične krvi“. – osmeh razumevanja povezivao bi dve poprečne brazde na njegovim obrazima.

– Želite reći da je nasleđe grubo postupilo sa vama? – izgovarao sam u želji da njegovu elegiju pretvorim u šalu.

– Upravo, nije poznat razlog, ali veruje se da je srodstvo umešalo svoje prste. – nasmejao se, isprativši La Guline pokrete grohotom.

– Drago mi je, moje ime je Vern, Vern Pjer. – izgovarao sam u poslednjim notama smeha.

– Anri Mari Rejmon de Tuluz-Lotrek Monfa, zadovoljstvo je moje, mladiću. – izgovorio je u tihoj reminiscenciji.

Posmatrao je precizne pokrete „La Goulue“, beležeći omanju skicu na parčetu voskiranog platna, tehnikom virtuoza, veštim ekspresionističkim bojama sa uticajem linije i konture.

– Vidite, moj zadatak je da ovekovečim ovaj laureat, poduhvat procvata kulture, francuski ples Čoveka bez kostiju, „Valentin le désossé“, pak, njegove šarmantne pratilje „La Goulue“. – govorio je u naletima ponosa.

– Posedujete veličanstvenu tehniku. – nagradio sam njegov rad najželjenijim gestom, priznavanjem značajnosti njegove umetnosti.

Zahvalio se širokim osmehom, usredsredivši se na dovršavanje započetog i nije prošlo mnogo do dana kada sam hodao avenijama, zastavši da osmotrim silinu njegovog talenta, talenta koji je ukrotio galop kraljice Montmartra.

Autor: Marko Galić

Fotografije: wikipaintings.org