26 sep MOST ŽELJA

Sve je počelo neopaženo, a zavuklo se u svaku poru života i ostalo tu kao hladnoća u rukavu. Bilo je to nešto novo i drugačije, za dve glave više od nje i za nekoliko rupica na kaišu šire. Konstantno je osećala neugodno prisustvo, a ono što je ona nekada bila ostalo je kao daleka prošlost i divan san koji nije mogla da sanja zauvek. Mučilo ju je pitanje kako poći dalje, a kako odgovora nije bilo, ostajala je tu gde jeste, daleka i sama, i bilo ju je strah.

Stajala  je na sredini Brankovog mosta i upijala svaki, pa i najmanji zrak koji je dopirao do njenih otkrivenih delova tela. Šake i lice uživali su na prolećnom suncu. Osećala se bolje. Morala je da dođe do same ivice ne bi li bacila pogled na nepreglednu dubinu reke, koja je besomučno tekla i odnosila sve ono što ovoj zemlji nije potrebno. Osetila je blagu drhtavicu, setivši se vesti koja ju je i dovela na ovo mesto. „M.R. (22) pokušala je samoubistvo, skočivši u ledenu vodu, ali spasilačka ekipa je brzo reagovala i izvukla nesrećnu devojku u najkraćem mogućem roku.“ Teško je bilo otupeti na takvu stvar, pa je, iskravši se, rešila da dođe i vidi kakav je osećaj biti na rubu, a ovaj vodeni krvopija zaista je pozivao na smrt. Odmahnula je glavom, misleći na to kako bi trebalo takve ljude pustiti da učine šta su naumili, a zatim se tiho pomolila, jer joj je i svaka sledeća misao bila grešna. Krenula je nazad, u pravcu Novog Beograda, i osetila blagu nesvesticu, ali i gordost i samouverenost, jer je konačno sama gospodarila svojim telom. Sama je i svoja, nasred mosta, usred bela dana, okružena slobodom, a zatim je opet ona stara koja skrušena u molitvi čvrsto steže rub tunike. Nije razumela šta to hladan vetar sa reke poručuje, a osećanja su joj se smenjivala,zbunjujući je sve više. Biciklista ju je naterao da se pomeri ulevo, a zatim, uz nekoliko okreta pedala, nestao. Stajala je tik uz zidić koji ju je podsećao na detinjstvo, na to kako joj je bio izazov da hoda po njemu ne pridržavajući se, i hop, već je bila gore. Čipkani kraj teške, crne suknje zapinjao je o neravni asfalt, a skromne potpetice pozivale su na ples. Osećala se kao pravi virtuoz i konačno je njena pojava izazivala osmehe na licima prolaznika. Spustila je glavu i bilo ju je stid. Ali i to je trajalo samo nekoliko skrušenih koraka napred, a ubrzo potom vratila se sebi i svom trenutku. Više je ništa nije moglo zaustaviti… osim kraja mosta. Tako surovo je pozivao sebi, tako pakosno je želeo da je vrati u stari svet, tako besramno joj pokazivao kako je njenoj slobodi kraj. Srce joj je tuklo, osećala je da ne sme nazad, morala je da oseti sve to ponovo, želela je da se vrati, pa sve iz početka. Okrenula se i potrčala brzo koliko su je noge nosile, bat njenih koraka ocrtavao je svaku godinu provedenu u strahu, svaki dan koji je nosila kao breme, svako neslaganje i nerazumevanje koje je izazivao njen vedar i razigran duh, pa ona je samo bila mlada i imala mnogo dečijih želja. Lep dan se pretvarao u košmar, iako to sada možda i nije htela, njeno telo je upravljalo njom. Uspela je, došla je do sredine mosta i želela svoj osećaj nazad. Prijao joj je ponovni osećaj hladnog čelika pod rukama, prijao joj je stari zrak sunca na suvim usnama. Srce joj je lupalo toliko jako da je mislila da ga mogu svi u gradu čuti. Zvuk vode nije prestajao, bio joj je mio poput pesme koju je nekada volela, a zatim je ponovo čula nakon mnogo vremena. Želela je stari osećaj, ali mnogo ograda ih je delilo. Podigla je suknju i pomolila se, a zatim… zatim je svom brzinom potrčala ka drugoj strani grada, ne osvrćući se na prošlost, na stari život i sve što ostavlja. Donela je odluku i bila je sama, ali je nije bilo strah. Osetila je slobodu.

Autorka: Sanja Janković

Izvor fotografija: Marijana Marković, favim.com