Morava krvi: nikada ti nisam rekla

8. marta 2017.

Nikada ti nisam rekla da sam se te noći povukla u blede, bolničke, zelene, hodnike – još bleđeg odsjaja pod večernjom rasvetom. Nikada ti nisam rekla da se rub tih hodnika utopio neslavno u mojim očima. Odstupila sam na par koraka od izvorno bež kreveta; gde-gde oguljenog otimanjima prethodnih duša; odstupila sam na par suza – da jedno drugo ne bismo videli kako plačemo. Suze bi podvukle neminovnost, nabujale bi do pucanja kože pri obostranom shvatanju da odlazi.

Nikada ti nisam rekla da sam ga te noći poslednji put videla živog ni da sam narednog jutra uzalud pošla da mu uredim nokte. Nije to bio dan za umiranje. Nije bilo pravo prema mojoj volji da ga danas uredim. Ovlažila bih mu po planu obraze. Poljubila bih ga. Posekla nokte. I to bi bila ljubav koja naglašava pružanu. To bi bila moja priča za konačnu, laku i večnu noć – odgovor na one priče o Vanji, Vaski, Jurki i Kolji: dečacima koji su zbrinjavali i tešili svojim jurnjavama sve nelagode moje. Bila bi to uspavanka kakve nam se nije dalo.

Nikada ti nisam rekla da sam tu baš u tvojoj ulici, stotinu brojeva niže, pisnula onoliko koliko nije bilo pravo umreti naspram moje volje da ga danas, kao i svaki prethodni dan, uredim. Umro je  moj Nole.

morava.krvi.nikad.ti.nisam.rekla.blacksheep.rs

Bila je nedelja…

jednako nužna, a uvek nepravedna, kao i ona pre šest meseci kada je Ona prva odustala. Još na svojim obrazima nosim njenih mrtvih obraza mraz. Pamtim te otuđene pogelede i mojih pogleda pokušaje da je negde izgubljenu u silnom posivelom plavetnilu njenih očiju nađem. Nju. Nju koja je volela tim plavim u sebi. Dovoljno je bilo gledati je dok se u starosti rečima njiše niz ulice svoje mladosti i znati da je još mlada – da još može – da ne sme nikuda da ode jer bi sa njom u raku pošlo svo moje radovanje povratku kući. Umrla je. Pamtim i moje vrele suze na njenim sklopljenim očima. Čini mi se kako se smeje. Znamo da je smrt jedina mogla da je spase. Da je oslobodi. Nikad uspela da je otme od moje ljubavi.

Nikada ti nisam rekla da mi nedostaje, da mi nedostaju, da je nedelja po treći put nakon 12 meseci ponovo naišla. Negde u Kragujevcu, u večernjim satima, tamo negde kada se ispijena bolnička svetla pale čineći bledunjave hodnike još bleđim; tamo negde, lišen prisustva od kojih se umire lakše, umro je za njima i Relja.

Nikada ti nisam rekla da sam mu poslednji put rekla kako ga volim četvrtka. Da sam uvek volim te govorila pod pritiskom nepredvidivosti – uzalud, kada se neizbežno dogodi uvek pomislim kako je moglo to volim te izgovoriti još jače. Nikada ti nisam rekla da još pomislim kako je negde tamo u svojoj pižami, upravo oprao zube, zamirisao na pomadu, spreman za spavanje, prethodno prišao da proveri da li sam dobro ugasila cigaretu. Mislim da je i noćas zaspao teško – jer dobri ljudi zaspe od loših uvek teže. Mislim da previše brine, negde tamo, da je uvek spreman i da u pola noći krene ako ga pozovem. Jer uvek je bio dovoljan jedan poziv i ljubav je činila svoje. Tako sam mislila. Nikada ti nisam rekla ali u smrti se uzalud zove i doziva. Nikada ti nisam rekla ni da se zbog nekih smrti pohitri nekim brojevima telefona.

Nikada ti nisam niti ću ikad…

Razumeju se jedino oni koji se vole.

Hvala vam na svemu.

 

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com