24 sep Moraš ustati
Desi se ta situacija. Neka. Koja god. Pogodi te kao da si tanja od flis papira. Znaš da toliko gorih stvari ima, ali ti je taj tvoj kamen na duši težak sto kila. I ne mozeš protiv toga. Ne mozeš ništa. Bezbroj misli u glavi i svaka je samo o tome, i svaka je sve tužnija. Ti si sve tužnija. Ne pomažu saveti, ohrabrenja, razgovori i bezbrojna razlaganja. Sama sa sobom ne možes. Misliš kako će to trajati večno. Kako se nećeš izvući.
A onda,moraš ustati. Shvatiti da si dovoljno dugo bila slaba. A to nije uvreda. Svi smo u nečemu slabi, zar ne? Uostalom, zar nije hrabro priznati svoje slabosti? Nije ni bitno.
Ideš polako. Brojiš korake, jutra i dane. Prvo jutro najviše boli, ali svako drugo sve manje. Vreme počinje da pripada tebi. Ne gledaš samo kako da ga utucaš da ne bi bila sama sa svojom glavom, čije zvukove ne mozeš slušati.
Prija ti ta knjiga na koju se nisi mogla koncentrisati. Zapravo, pitaš se kako si je mogla i odlagati? Zar ti i ne obozavaš knjige? Kako su mogle te mučne misli to i zaglušiti? Reka te ponovo smiruje, a ne deprimira. Gledaš taj miran, večni tok, i razmišljaš o onoj da se „ne može dva puta ući u istu reku“. Shvataš da možeš napraviti analogiju kako ni tebe neće dva puta ista stvar zadesiti. Zapravo, možda i hoće. Ali ćeš se tada znati odbraniti. Navući taj gard, koji si onomad zaboravila.
Ponovo počneš šetati i razmišljati, ne plašivši se do čega ce to dovesti. Ne plašiš se sebe. Nisi više sebi neprijatelj, vec uzdanica. Najbitnija i jedina. A drugi su tu da ti ulepšaju život, a ne da mu daju smisao. Njega ćeš ti već izgraditi, smisliti i naći. U njemu ćeš samo ti uživati, onda kada ti tvoja koža postane udobna. Samo onda kada nađeš mir sa samom sobom. I tada će ti biti jasno čemu sve dotad.
Zvuči kao kliše, bajka, trućanje u prazno. Ništa ti još uvek nije jasno. Ali to „onda“ ce doći. Možda ne sutra, a kamoli ne ove noći. Biće. Obećavam. Samo polako.
Autorka: Gordana Bajović
Sorry, the comment form is closed at this time.