Moje ptice

8. maja 2018.

Zaboravila sam da zaključam vrata. Zaboravila da upalim svetlo. Saplela sam se. Pala. Udarila rame. Uplela kosu. O život.

Sedim, umorna na podu. Izgužvana i neuravnotežena. Zbog života. Neuredna, nestrpljiva i previše željna. Daleko zaglibila i zaronila. U život. Osvrnem se da potražim koji zagrljaj. Od života. Da mi pruži ruke, da me dočeka i čuva.

Ah, živote moj, smrznuti, koji ćutiš sad pored mene, ne plači. Znaš da sam samo malo zaboravila na tebe. Priđi. Da te pomilujem po tom ramenu što te boli. Da ti raspletem kosu. Da te ušuškam i odmorim. Uz sebe da te privijem i zagrlim. Da ti olakšam dušu koja te peče. I mene peče, živote moj. U njoj je utrnula ona pesma koja me plaši. Zaboravila sam da je ispevam na vreme, pa se sad krije po nekim hodnicima, kojima ne znam ime. Hajde, živote, ti je nađi. Samo da je još jednom čujem, makar i u ovoj mračnoj sobi, gde sedimo nas dvoje. Zovi je živote, zovi.

Ti poznaješ moje ptice, probudi i njih. One znaju put kroz te hodnike. Ne, nemoj mi reći, da me grliš živote, zato jer plačem. Nemoj da me grliš što sam izgubila svoje ptice. Zar ti nije žao živote, što su odletele? Zar ti nije žao mene? Svetla ima, u tvojim rukama. Skupi me. U svoje nebo, prelepi živote. Ja znam da ne bole samo pesme, duše i ramena.

Ne, ne plačem više, živote. Evo, vidi. Smejem se. Smej se i ti živote. Smej se u ovoj sobi gde sedimo jedno do drugog, gde se preplićemo i stapamo u ove podove i zidove. Jer sad ću ustati i upaliću svetlo. Kada zaključam vrata i okrenem se hoćeš li biti tu živote? Živote?

 

Oh, našao si ptice.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: Unsplash.com