Ostala mi je šolja za kafu kod tebe.

Ona plava, dovoljno velika da u nju stane tačno onoliko kafe koliko ja pijem… Mnogo.

Ona šolja za kafu koju mi je tvoja mama kupila u Pragu…

Tvoja mama  je otišla umesto nas u Prag. Mi nismo mogli jer… Ti si radio. Bio si zauzet. Uvek si bio zauzet.

Ali nije meni to uvek smetalo. I nekad si bio ambiciozan i pun života, ali  si svoje vreme  ipak znao da raspodeliš, tako da ja dobijem tačno onoliko tvog vremena koliko meni treba… Mnogo.

Neko vreme. Tvoje vreme.

A sad mi se čini kao da je vreme stalo. Jer, tvoje i moje vreme se više ne poklapaju. I više ne postoji „naše“ vreme. I dešava se ono, znaš baš ono sto si kod mene mrzeo. Što histerišem kada mi se vreme traći uzalud. Kao kad mi autobus zakasni ili drugarica otkaže. Ali, šta ću. Kad mi smeta. Mnogo.

Ti si znao da me smiriš. Da moje vreme vratiš unazad i da napraviš da svaki trenutak vredi. Nije bilo uzalud potrošenih. Svaki trenutak u kom sam se nazivala tvojom – bio je vredan. Zbog tebe. Pored svih mojih nesigurnosti, osećala sam se bolje zbog tebe. Zbog svih tvojih mogućnosti, vrlina, osobina i truda.  Čak i tvojih mana.

Bože, teško mi je da se setim tvojih mana. Jedina koja mi padne na pamet je to sto si traljavo govorio slovo „L“, ili tvoja kriva dvojka. A čak mi je i to bilo slatko.

Zvučim detinjasto, imaš ti mana…. Taman onoliko koliko ja imam nesigurnosti. Mnogo.

Ali očigledno mi u ovom momentu nisu relevantne tvoje mane jer one ne čine da mi ništa manje nedostaješ – kad mi i one nedostaju. Sve mi nedostaje…Mnogo.

Ostala mi je šolja za kafu kod tebe.

Volela sam tu šolju. I tvoju mamu. I „naše“ vreme. Tvoje „L“ i krivu dvojku. Tvoje mane. Tebe.

Baš. Baš. Mnogo.