Miš, san i cerekala od kafe

17. jula 2018.

Imao je osećaj da će mu se kosti zalediti. Zato je počeo da se kreće u krug po sobi. Bila je rana jesen, napolju je još uvek bilo toplo, večeri nisu hladne. On se, uprkos tome, smrzavao. Pokrio se sa dva sloja pokrivki i zaspao potpuno iscrpljen. Probudilo ga je grebanje miša iza police. Miš je bio tako uporan da ga je probudio iako je bio u dubokom snu. Osetio je da mu je majica mokra. Bio je sav u hladnom znoju. Nije ni prošla ponoć. Pomislio je kako je to sve što će dobiti od sna za ovu noć. Ustao je. I dalje mu je bilo hladno, osećao je groznicu. Šutnuo je policu i miš je prestao da grebe.

Seo je na rasklimanu stolicu da zapali cigaretu. Uključio je lampu koja je stajala na trošnom stolu pored otvorene ukrštenice. Tada mu je sinuo odgovor kojeg prethodno jutro nije mogao da se seti. Počeo je da rešava sudoku. Zapalio je još jednu cigaretu, poslednju iz pohabane paklice na čijem dnu se nalazilo nekoliko vretenčića duvana. Na paklici je crnim flomasterom pisao sutrašnji datum.

Bilo je tako tiho da je opet čuo miša kako neumorno struže oko pukotine na polici. Glodar je koristio svaku priliku kada bi on izašao iz sobe, uspeo da uhvati san ili kada mu se činilo da nikoga nema u sobi. Nadao se da neće da pređe na glodanje knjiga. Morao je da uključi narandžasti radio koji je stajao na prozoru pokraj biljke u saksiji i skoro dogorelog patrljka sveće. Nije mogao da sluša prokletog miša. Najpre se čulo puckanje, slično grebuckanju koje je proizvodio miš. Onda je krenula neka tiha muzika, saksofon je cvileo u pozadini. Melodija se mešala sa noćnim vestima na nekoj drugoj stanici.

Grlo mu je bilo previše suvo, ustao je da popije vode. Uzeo je čašu sa radnog stola u samom čošku sobe. Na knjizi je ostao okrugao i pomalo lepljiv trag. Na dnu čaše su ležale zalepljene koštice limuna od jutarnje limunade. Saprao je čašu i napio se vode. Odlučio je da napravi zamku za miša. Nije siguran zašto, ali je otvorio prozor. Jeza mu je prošla telom. Morao je da uhvati tog miša.

Prostor između ugrađene police i zida nije postojao. Miš se iz rupe u zidu okomio na pukotinu veličine pesnice u polici.

I on sam je imao svoju pukotinu i miša koji grebe po njoj. Zato je mrzeo tog stvarnog glodara. Miša koji je grebao po unutrašnjosti njegovih grudi, koji je grickao svaku njegovu misao nije mogao da mrzi.

Stavio je malo brašna i sira na karton, istisnuo tubu lepka okolo i sklepanu zamku stavio na policu.

Svrab na nozi ga je ubijao. Na cevanici je stajao crven i perutav trag veličine vrha palca koji nije prestajao da svrbi i pecka. I proklete groteskne prikaze od taloga i pene kafe što su se uhvatile u kolo po zidovima šoljice ispijene kafe, i one su ga nervirale. Sve neka nakazna lica koja se cere, lude što su se uhvatile u kolo. Kao da može da ih čuje kako se cerekaju. Kad zažmuri vidi ih kako mu se unose u facu. Crna lica od kafe.

Odlučio je da proba da spava. Stisnuo je očne kapke i počeo sa brojanjem unazad. Stao je kod 34. Te noći je sanjao gradić sav u kamenu podignut na visokoj steni. Peo se uskim ulicama na kojima nije bilo žive duše. Sam. Teško je disao, mnogo teško, kao da neko ide pored njega i drži mu palac na grkljanu. Mora da je leto. On se peo i peo. Nije bio siguran gde ide. Video je ogledalo okačeno ispred udžerice koja je izgledala kao omala radnja sa grnčarijom. Stao je da uhvati vazduha i da se pogleda u ogledalu. Crno lice od kafe mu je uzvraćalo cerekavim odrazom. Izmakao se u neverici i užasu. Nije hteo da pogleda ponovo. Morao je da nastavi da se penje iako ga je snaga izdavala. Počeo je da oseća strah. Krenuo je da napravi veliki korak kada je umalo zgazio miša koji je protrčao ispred njegovih nogu zamičući u rupu u okrnjenom kamenu na visokoj kući sa uzanim limenim olucima. Uhvatio se za glavu sav zadihan. Da li je to bio miš iz police? Kako li je samo izbegao zamku?

Do ušiju mu je dopirao zvuk odbijanja kišnih kapi o stare oluke pa je podigao glavu ka nebu. Čuo je i glas kako broji unazad, krčanje radija i nešto što je zvučalo kao udaljena crkvena zvona. Čuo je i miša kako grebe iza police. Otvorio je oči. Slabašna svetlost se promaljala kroz prozor prekriven odrpanom zavesom. Miš je utihnuo kada je ustao iz kreveta koji je zaškripao oslobođen težine tela.

Podigao se i počešao perutavu ranicu na nozi. U izlizanom ogledalu pokraj kreveta pogledao je svoj odraz. Crni podočnjaci na usukanom licu činili su da podseća na jedno od nakaznih lica iz šoljice kafe. Tek tada je primetio da je spavao obučen. Izašao je iz malene sobe u kuhinju iz koje se kroz otvorena vrata čuo radio koji je uključio sinoć. Prijem je ujutru bio dobar. Ipak je isključio aparat. Obukao je jaknu što je visila obešena o jednu od dve stolice. Druga je služila kao stalak za knjige i novine. Izašao je iz svog stana u prizemlju oronule i memljive zgrade. Gradski sat je pokazivao da je devet sati. Kupio je ukrštene reči i požurio ka trgu. Hteo je da na vreme zauzme mesto na klupi naspram crkvice.

Znao je da će biti lepa.

Ono što nije znao je da će, kada se te večeri bude vratio kući, miš biti uhvaćen u klopku. Od tog dana više nije grebao.

Te noći je spavao i nije sanjao crna lica niti zvuk crkvenog zvona.

Autorka: Sofija Mirčetić

Fotografija: weheartit.com