10 dec Miris pravde

U Kikindi, izvesni Zoran Francuski rođen je sa poremećajem čula mirisa. Čovek od rođenja nije osetio nijedan miris. Za njega isti miris imaju prljava čarapa i najlepši cvet. Pored nemogućnosti da oseti miris, poremećeno mu je i čulo ukusa. Tako da, iako ga rado jede, svaki sladoled ima isti ukus, razlikuje ih samo po bojama. Za njega, kaže on, svi imaju isti, kiselkasti ukus. Nikada ne bi saznao da ima poremećeno čulo ukusa i mirisa da mu drugi nisu opisivali različite mirise i ukuse. Kako onda zna da je sladoled baš, po njegovom mišljenju, kiselkast? Kako čoveku koji nema osećaj za ukus objasniti da je nešto kiselo, slatko, gorko ili slano, a bez mogućnosti upoređivanja sa nekom hranom takvog ukusa? Ne znam. Tako je i sa daltonistima.

Ista pitanja mogu se postaviti čoveku koji nema osećaj za pravdu. Jer, osećaj jeste čulo. Kako čoveku koji ne poznaje značenje reči „pravda” i ne oseća njenu suštinu, objasniti da je nešto pravično ili pravedno? Nikada ništa pravično nije uradio, pa čak ni kada su njegovi bližnji u pitanju. Takav čovek misli samo na sebe i svoj ego. Kojim delom da mu se predstave pravda i pravičnost kada nije svestan da je nešto pravično za njega ikada urađeno?

Autor: Marko Šućur

Fotografije: weheartit.com