Mi smo ništa

6. jula 2017.

Mi smo ništa. Ništa u kojem se izgubim. I tražim reči, ne bih li od nas stvorila nešto. Nešto što ljubav nikada neće razumeti. Zbogom. Volim te.

Hvala ti, za onaj kej. I kišu koju sam dočekala na tvojim leđima. Za sve one otkucaje srca, koji su ostali zaboravljeni u nama. Zagrljaje u kojima smo prestali da postojimo. Za sve one poljupce od kojih bežim, znajući da si čovek koji se voli samo noću, negde na periferiji grada uz ponoćna zvona, stihove Pola Elijara. Da oblačiš čežnju i bežiš u kraj. Hvala ti za ćutanje. Kroz koje živim, priču. Priču, kojoj nedostaje malo Sunca. Mesec iznad grada i parče neba u našim rukama. Hvala ti za najlepše proleće među prstima. Bez maslačka.
Hvala ti za reči, kojima si obojio svet. Baš onda kada se ruka našla u blizini srca, toliko blizu, da mogu da osetim da te imam, sada i više nikad.

Rekao si da ljudi ne odlaze. I da je lepo sanjati povratak.  Da je nepredvidivost najlepši korak ljubavi. Da se ne plašim. Jer oni pravi uvek pronađu put natrag.

–   Znam. Mi smo ništa. I sve, pre toga.

Autorka: Helena Himel

Fotografija: favim.com

helena.himel.blacksheep.rs