16 maj Mi nismo opšte mesto

-Bojim se – rekla je prekinuvši tišinu. Osetila je trzaj njihovih isprepletanih prstiju. Činilo se kao da je namah i sebe zbunila ovim priznanjem da i u njoj postoji strah.

-Čega se bojiš? – šapnuo je.  A kao da mu se glas raspuknuo od straha ili šoka ili nervoze.

-Bojim se da se ne izgubimo sad kad smo se našli. Taj me strah parališe. Šta ako ne naučimo voleti jedno drugo?

-Ne može se sve naučiti. To je možda tako u tvojim knjigama.

-Knjige su realnije od stvarnosti-prkosno je odgovorila, a oči su joj sevale.

-Realnost je nešto sasvim drugo i nije uvek onako kako želimo.

-Ne pristajem na to da se predamo.  Realnost sami stvaramo.  Zato se bojim.  Bojim se nerazumevanja, bojim se udaljavanja.  Bojim se kad me ne zagrliš i ne poljubiš, kad ne naslonim svoju glavu na tebe, kada ne osetim tvoje usne na čelu. Znaš, taj osećaj kad na moje čelo utisneš usne i ne skloniš ih …meni se čini beskrajno dugo, taj osećaj  me ispuni celu. I uvek kad duboko uzdahnem, a ti me s prekorom pogledaš, to je zbog spokoja koji osećam, a ne zbog nemira ili briga.

-Zašto stalno misliš i razmatraš, vagaš i sumnjaš, strepiš i preispituješ? Znam, to je sve zbog tvojih knjiga.

-Ne znam, valjda zato što mi se osećaji vrzmaju po glavi, grizu mi misli, sklapaju rečenice, vuku za rukav strepnje, razbude snove.

-Tu smo, ne idemo nikuda – rekao je i dotakao palcem njena leđa. Zadrhtala je. Sklonila pogled i osmehnula se uglom usana.

-Gde? U realnosti? – rekla je pomalo drsko. Ne želim to. Želim nadrealnost, kvazirealnost, nerealnost, ali ne želim  obično, svakodnevno, sputajuće, statično, isto, dosadno. Ne želim nikakvo opšte mesto koje nas zaustavlja, usporava ili smešta u šablone.

-Opšte mesto mora da je neki tvoj književni pojam – zazveckala je ironija u njegovom glasu. Nisi li nas smestila u to opšte mesto pričom o zagrljaju i poljupcu?

-Kako naš zagrljaj može biti opšte mesto? – nestrpljivo ga je prekinula. Tvojih ruku nema u knjigama, ni mog spokoja, ni pogleda koji gubi oštrinu umiren dodirom.  Zagrljaj je odgovor na sve. U njemu je i izrecivo i neizrecivo.  Tvoj zagrljaj nije opšte već posebno mesto.

-Čega se onda bojiš?- upitao je s nevericom u glasu dok su im se trepavice dodirivale.

-Bojim se da ne budemo to opšte mesto jednog dana.

Autorka: Ivana Cekić

Fotografija: weheartit.com