09 mar Medalja za ljubav

Prvi dar koji sam od njega dobila bila je medalja, prava pravcata medalja. On je tada stidljivo rekao da mi je daruje za moje odlično pamćenje, nadajući se, verovatno, da nikad neće postati zlopamćenje. Pomislila sam tada kako je ovo najneobičnija, a možda najimpresivnija stvar koju mi je neko dao.

I tada me je kupio, tim gestom totalnog romantika, koji to uistinu nije. Zaista nije, ali opet nekako, verovatno i ne trudeći se, on pravi te romantične trenutke. Pokaže mi najlepši pogled koji sam videla, negde u nekoj, za mene nedođiji, na čije sam tlo prvi put stupila. Zavoli zelenu bonžitu i vino sa komadima voća. Ili mi pokaže kuću svog dede, koji se potpuno romaneskno zove kao jedan srpski pisac. I tu u toj kući, kao u nekom ljubavnom klasiku, ja prepoznam nešto iz svog detinjstva, nešto isto što sam i ja imala – maleni koferčić za bebu, veliki poster Sare Kej (koji je tu stavila njegova sestra), neke knjige, koje nisu od onih koje bih čitala, ali me sam pogled na njih oduševi i raspameti. Vidim fotografije nalik onim koje sam nalazila u kući svog dede, koji slučajno ima slično ime kao i njegov deda, ali ne ono piščevo. I vidim sve one tragove prošlosti koji me inspirišu kada otvorim škripuća vrata kuće u svom selu. Jer, ja sam ona što voli filmove i knjige koje prikazuju neke davne epohe, što voli ono prošlo, nikad doživljeno, ali tako često izmaštano. Ona, što u tome vidi neku tajanstvenost, neku slobodu, neku neotkrivenu priču. Ona što obožava putovanja u gradove koji su sačuvali duh davnih vekova. Ona što bira džemper dva sata, a u knjižari izabere dve knjige za dva minuta. I ja ne znam da li on stvarno razume te moje fantazije, ili mu se kockice poklapaju, pa nesvesno čini ono što me sve više vuče ka njemu. U mah ga zbunim, ali kao da se snađe, za tren zastane, kao da mu licem proće senka koja otkriva misao o tome da sam čudakinja i onda ide u susret tome nepoznatom i prihvata to nešto što ga iznenadi, tu crtu koju imaju valjda sve one koje su zaluđene karakterima i emocijama iz pročitanih knjiga.

Zaista imam dobro pamćenje. Sećam se nekih svojih doživljaja i pre školskih dana, nekih detalja, nekih haljina na tufne, nekih košulja sa vezenim kragnama, nekih osećaja. Zato mi ta medelja i pripada, moja je, najmoja. Ali, kao da se promenila. Kada sam je maločas stavila na dlan svoje ruke, izgledala mi je kao neka nova medalja, kao da sa mnom preživljava sve ove trenutke … kao medalja za ljubav.

Autorka: Ivana Cekić

Fotografija: weheartit.com