27 nov MASKA

Pre dva dana Helena je od gazde dobila obaveštenje da je za nju uplaćen pun iznos unapred da bi bila poslovna pratnja jednom mladiću od dvadeset i devet godina, iz visokog društva. Radi se o sinu jednog poznatog i imućnog gospodina, koji je pozvan na prijem lokalne plemkinje u čast njenog rođendana. Na prijemu će biti sve sama elita, a kako je mladić poznati ženskaroš koji se nije skrasio ni sa jednom, koji je mnoge unesrećio i o kome kruže strašne „klevete“, prinuđen je da traži prostitutku koja će glumiti da je sa njim u vezi.

–           Kada je došao da ugovori posao… – reče gazda, dok je ona sedela s druge strane stola u fotelji i slušala ga bez reči – …nije ni tražio da pogleda katalog, samo je rekao: „Treba mi takva i takva, da zvuči kao dama, da pleni, da očara, da mi pozavide…“ Ja mu pomenuh tebe i on iz radoznalosti zatraži tvoju sliku. Kad ju je video, strašno se obradovao tvojoj lepoti, toliko da nije verovao da možeš zaista glumiti damu…

–           Jesi li mu rekao da umem i da pevam? Umem stvarno da glumim! I načitana sam… – reče s naročitim ponosom Helena, kao kakvo dete koje hvalisavo deklamuje za šta je sve talentovano -…No hoću li se svega setiti? – iznenada se zabrinula, jer beše prošlo mnogo vremena od doba kada je čitala knjige.

–           Rekao sam mu sve to i on se zadovoljno smeškao na sve. Zamisli, ne samo da je uplatio pun iznos (da bi bio siguran da ćeš ga baš ti pratiti), već je uplatio i dodatnih četrdeset procenata od punog iznosa zahtevajući da današnji i sutrašnji dan ne radiš, kako bi mogla da se odmoriš i pripremiš za bal, pošto se nijedna greška ne sme desiti. Namerno je, kaže, došao ovamo, u naše „leglo“ kako ga je nazvao, jer ljudi iz njegovog društva ne zalaze po ovakvim jeftinim mestima i velika je verovatnoća da te ne poznaju. Kaže, a i vidi se po njemu, može priuštiti sebi skuplju ku… oprosti… može i više platiti za ženu, ali on ne želi da žena koju plati bude prepoznana, jer bi ga to javno ponizilo u očima prisutnih. A biće tamo, izgleda, sam krem! To je, znaš, rođendan… nije bilo kakva plemkinja… nego ona, što pričaju da je… Uostalom, sećaš li se Petre Martirij?

–           Ko se nje ne seća? – odgovori nekako turobno Helena – Zar ću kod nje ići? Ona će odmah shvatiti ko sam ja! – reče i pokri lice rukama, ali ne zaplaka; iznenada je osetila želju da nestane, da se sakrije i zato lice zagnjuri u dlanove koji su mirisali na varikinu, jer beše upravo završila pranje rublja.

–           I to nije sve! – viknu gazda, praveći se da ne vidi njenu tugu – Kupio je haljinu za tebe, uplatio je da odeš u najskuplji salon lepote, ej! Sutra ima ceo dan da uživaš, hehe, blago tebi. A prekosutra još ćeš i na bal otići, ej! Malo li je? Ima sve da ti zavide ovde… dok one budu… ti ćeš tamo… he!

–           „Kako ću onda ponovo izdržati sve kad se vratim? Biće nepodnošljivo…“ – pomisli – Svaki put mi je sve gore… – reče – Zašto si me pomenuo? Mogao si drugu da predložiš… onu kanarinku, na primer, ona bi sva procvetala… a ja… kako ću izdržati celu noć…?! – reče ona, a dlanovi prigušivahu zvuk njenih reči, no gazda je ipak razumede

–           Možeš, možeš… jaka si ti… nisam ja to zbog para… dobro, jesam, ali ne samo zbog para… to je i za tvoje dobro… malo će te osnažiti… možda upoznaš i neke buduće, dobre mušterije tamo, šta znaš? – reče on i namignu joj – Baš ja verujem njemu da te niko tamo ne zna. Pazi da nije! A tek bi kanarinku prepoznali! Dok si ti bila bolesna, bila nam je u posetu došla grupica od nekoliko bogataških sinova. Da sam poslao onu našu, ne da bi je samo prepoznali, nego bi se ona tamo raskokodakala kao da je prijem u njenu čast, to je žena zlo! Ne zna ta da se ponaša. Džaba joj njena lepota i kinđurenje, kad nema tvoje držanje. Došli bi posle ovamo, sve bi nas spalili! Bolje je da ti odeš… osvežiće te taj ambijent, osnažiće te, videćeš!

Toga dana, u petnaest do sedam, došao je mladić po Helenu. Ona je bila neprepoznatljiva. Kosa joj je bila podignuta u visoki rep, iz koga se niz gola leđa slivala pletenica kroz koju su bili protkani, naizmenično, sićušni bezbojni cirkoni i ametisti. Imala je na sebi zagasitu haljinu od ljubičastog pliša i bila ogrnuta kraljevsko plavim svilenim šalom, što je zajedno činilo savršen kontrast njenoj svetloj kosi i njenim prozračnim, zelenim očima. Šanel No.5 izlivao se iz svakog njenog pokreta, grimizno crveni karmin činio je njene usne neodoljivim. Njeni su koraci svetlucali indigoplavim iskrama, koje su se prosipale s njenih visokih potpetica.

Bilo je neobično gledati nju, njenu lepotu i svu raskoš njene pojave, koja se nikako nije slagala sa zidovima koji su bili prekriveni sramnim posterima, masnim izrazima. Nameštaj oko nje bio je star, poluraspadnut, prekriven kojekakvim skoravljenim mrljama, fotelje su bile udubljene, dušeci propali. Neki odvratan i neodređen miris dopirao je iz svih pukotina. Taj se nepodnošljiv smrad pario sa  duvanskim dimom jeftinih cigareta koji se provlačio ispod praga, dolazeći iz susedne prostorije gde je bila njena koleginica sa mušterijom. Odatle su dopirali i zvuci.

Helena se stresla.

 Videlo se da je sve oko nje staro i istrošeno, a ona je blistala svežinom i sve na njoj bilo je novo. Maska je bila savršena i nije bilo ni govora o tome da iko može posumnjati u nju. Ona je sve vreme tako stojeći pred svojom mušterijom, i upijajući svu grozotu svoga položaja, osećala želju da povrati, ali je nekako uspela da se suzdrži.

Njen klijent ju je proždrljivo gledao i nagovestio joj da je platio za ceo dan (uključujući i noć do svitanja), te jedva čeka da se prijem završi i da ostanu sami. Prišao joj je i oko vrata stavio zlatnu ogrlicu, svu protkanu safirima, ali joj je odmah i napomenuo da će joj je skinuti čim izađu iz dvora, te da joj ne pada na pamet da je može zadržati. Njoj se steže srce – tako nešto nije ni pomislila. Shvatila je u sekundi da se njen gazda u halapljivosti prešao – prekršio je obećanje da će je poštedeti onih koji bi da se sa njom igraju, ne mareći da li će lutku i slomiti: u glasu ovoga mladića, u njegovom hodu i pokretima, a pre svega u načinu na koji ju je gledao, bilo je puno želje za sadizmom koji će mu biti teško da obuzda na prijemu, uspeće nekako, ali će je to skupo koštati kada se vrate ovamo…

…Ali sada više neće da misli o tome. Do tada ima čitavih sedam, osam, možda i devet časova – bal će trajati do jutra, ona će biti poslušna, dobra, dopašće se svima, on će poželeti da ostanu do kraja zabave, kad se vrate možda će biti i umoran, pijan, neupotrebiv…

Oni izađoše iz javne kuće i Helenu dočeka novi šok – vrata limuzine bila su otvorena. Pored njih je stajao vozač u fraku i u belim rukavicama, držeći vrata otvorena kako bi ona ušla! Ona pođe, ona htede da pođe, ali po prvi put u životu oseti neku snebivljivost i jedva natera svoje noge da koraknu. Kolena su joj klecala i malo ju je hvatala nesvestica.

Kao da su je vodili na gubilište.

Plakalo joj se, ali nije smela da razmaže maskaru.

(7. poglavlje romana „Martirij“)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: akamaihd.net