25 avg Mala plava glava

Nad mojim svetom lete orlovi. Kako su divni. I ja želim da letim i da, tako veličanstveno, poput njih, širim ogromna krila nad nekom malom plavom glavom koja će mi se diviti. Ne znam odakle dolaze.

Mama kaže da dolaze sa zapada. Ja ne znam gde je to, ali osećam da je mnogo daleko. Kako samo jauču i kriču, urliču po mom nebu ta nepoznata stvorenja. Tako neustrašiva. Jedno vreme sam im mahala. Učinilo mi se kao i da oni mašu meni. Da, samo mi se učinilo. Oni mene ne primećuju. Ma koliko ja mahala i nadvikivala se sa njima, onako muški, da se pokida i poslednja nit kojom ih dozivam, oni mene nisu primećivali. Malu plavu glavu ispod njihovog neba.

Nadala sam se da bar misle na mene. Barem malo u odnosu na to koliko ja mislim na njih. Nisu mislili na mene. Jesu. Jesu. Mislili su na mene. Poslali su mi poklon. Spustili su ga nežno na crvenoj vrpci pravo na grupu malih i velikih kuća ograđenih žicom. Zašto ga nisu spustili meni? Blizu je to. Možda su pogrešili. Velika je to visina. Obula sam svoje cipele boje limuna i krenula da pokupim ono što me sleduje. Paket je bio uvijen u lep papir zelene boje. Na njemu je bilo ispisano mnoštvo simbola i slova koje nisam razumela. Da li je moguće da na tom Zapadu pišu ovako nerazumno?

Kada sam htela da otvorim paket primetila sam da se nešto mrda u njemu. Moj drug. Moj najbolji drug. Tačno ono što sam poželela. Hvala, orlovi. Otvarala sam paket pažljivo kako ne bih povredila druga. Kako izgleda? Ima li velike plave oči kao ja? Ili krila? Da li svi na Zapadu imaju krila? Izgleda čudno. Ništa nalik onome što sam videla pre. Imao je snažan ružičast oklop. Delovao je neuništivo. Zavolela sam ga.

Odrasli nisu imali razumevanja. Govorili su mi da je to rak, a da su oni ružni, opasni i da mi ne treba jedan od njih. Ali ja sam svog raka volela. Negovala sam ga, hranila i mazila. I on je mene mazio, ali svojim snažnim nožicama zadavao mi je velike povrede svud po telu. Ljubičaste fleke su se pojavljivale svaki put kad bi me dodirnuo. Nije me bolelo. Bolelo me je negde unutra, negde dublje.

Htela sam da pravim frizuru raku, ali on nije imao kosu, pa je zato on pravio frizuru meni. Nije baš bio vešt u tome. Svakim potezom čupao mi je sve više kose. Nije me bolelo. Na kraju sam ostala bez kose i bilo me je sramota. Kako to devojčica da nema kosu?

Znala sam da moj rak mene voli i bez kose i bilo mi je lakše. Išli smo zajedno u duge šetnje oko kuće. Ja sam u početku hodala normalnim tempom, ali on je hodao veoma sporo. Nisam mogla da ga ostavim iza sebe. Usporila sam. Posle nekoliko dana navikla sam se na lagano hodanje i usporavala sam sve više dok se na kraju nisam potpuno ulenjila i izbegavala šetnju uopšte.

Jednog dana i rak je to primetio. Rekao je da samo ležim i ne radim ništa i da tako više neće moći. Izvukao me je iz kreveta i ponovo poveo u šetnju. Ovog puta daleko od kuće. Daleko od roditelja. Tugovala sam za njima. Rak me je stalno tešio i šaptao lepe i umilne reči. Baš kao i mama nekad.

Shvatila sam da mi je rak najbolji prijatelj i da će uvek biti tu. Volim svog raka. Hvala vam orlovi. Nadam se da ćete se postarati da svaka mala plava glava dobije svog raka.

Autorka: Milena Perić

Izvor fotografije: pinterest.com