10 jan Mačku o rep

        Književnost sam upisao 2005. godine. Tada sam bio veliki entuzijasta, pun samopouzdanja i vere da ću postati veliki pisac. Voleo sam i poziv nastavnika, maštao sam kako ću jednog dana mladima uliti ljubav prema knjigama. Nisam se zanosio da će moji romani ući u nastavno gradivo, lektire, ali sam verovao da ću biti čitan. Voleo sam svoje priče, bile su baš moje, autobiografske. Zašto se nekome ne bi dopale anegdote i avanture jednog provincijalca u glavnom gradu?! Ja sam uživao dok sam čitao Kaporov roman „Foliranti“. Nije baš Dostojevski, ali za mene je klasik, i mnogo sam se više pronašao u njemu nego u „Idiotu“.

       Moj roman bi govorio o jednom mladiću i njegovom odrastanju, od osnovne škole do fakulteta i onaj deo nakon fakulteta. Opisivao bih susretanje sa različitim tipovima ljudi, iz različitih slojeva društva, različitog mentaliteta. Putešestvija iz sela u grad, iz grada u glavni grad, iz glavnog grada u inostranstvo bila bi deo mog romana. Glavni junak ne bi bio nekakav heroj, više bi bio nalik prosečnom balkanskom mladiću koga krase mnogobrojne vrline i obilje mana. Pisao bih o njegovim usponima i padovima, ljubavima, prijateljima, roditeljima. Pomenuo bih težinu školovanja i življenja u Srbiji i veliku mudrost preživljavanja, kako sa dvadeset hiljada platiti stan, račune, školarinu i nekada pojesti nešto a da nije supa iz kesice. Bio bi to možda i neki priručnik za buduće studente. Mogli bi u njemu pronaći odgovore na večne studentske dileme: gde izaći sa malo novca, kako devojci priuštiti provod bez ikakvog novca i kako uopšte osvojiti devojku dok vaš „stajling“ čine izlizane pantalone (ali ne onako monderno izlizane, već zaista izlizane od prekomerne dugoročne nošnje), bratovljeve velike cipele i ćaletov džemper iz ’70-ih? Pisao bih o tome kako pasti na ispitu, a ne pasti u depresiju i kako zbog istog ispita lagati roditelje, ali ne radi svog, već radi njihova dobra. Nije to baš laganje, to je više skrivanje istine blaže rečeno to su bele laži. Pisao bih šta je dobro a šta loše, usmeravao bih mlade u čemu nikako ne bi trebalo da greše. Bio bi to poučan roman, ali ne kao dosadne didaktički napadne knjige obrazovanog sistema, već više kao ilustrovana enciklopedija, ali bez ilustracija. Rečima bih naslikao svaki trenutak i svaku situaciju. Romanom bi prošetalo mnogo likova, ali samo neki od njih bi dobili priliku da se provuku kroz više stranica. Možda bi to ipak bio ljubavni roman, ali ne klasičan, već sa mirisom romantične komedije. Ne kao one američke, tinejdžerske komedije, jer ipak je inspirisan realanim životom, a on se ne završava „hepi endom“, i ja nisam završio sa prelepom plavušom. Verujte mi, kada bi pročitali taj roman, sigurno bi vam se dopao.

     Elem, ja nisam završio fakultet. Nisam napisao roman. Piskaram neke pričice i pišem neke pesmice, koje se samo meni dopadaju. Nisu kao roman koji nisam napisao i koji bi se svima svideo. Moj otac ionako nije voleo što upisujem književnost. Rekao je da tu diplomu mogu samo da okačim mačku o rep. Želeo je da studiram elektrotehniku. „Tu su novci”, govorio je. Ipak, ja sam voleo da pišem, i majka me je podržavala u tome. Bila je moja velika potpora, uvek razumna, i kada sam padao na ispitima i kada sam padao godine, uvek tu za mene.

    Na kraju krajeva, elektrotehniku nisam upisao, književnost nisam završio. Žao mi je roditelja, ni jednom nisam osvetlao obraz. Ipak, oni su veoma srećni. Kažu da sam postao dobar čovek, što je najveći uspeh i cilj svakog roditelja. Žao mi je i mog mačka Kiće. Jedino je on u celoj priči loše prošao. Ostao je bez diplome koju bih mu okačio o rep.

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: favim.com