Kradem talase iz dubine mora,
Što nemir u dušu uvlače,
Iz ove luke,tihe,bez govora,
I školjku,što bez bisera plače.

Kradem kišu iz oblaka,
Nad kojim sada mrtvi spavaju,
Tišinu iz daha mraka,
I jednu od krune cveta,laticu plavu.

Kradem zrak iz zenice suncu,
Što u nama večno živi,
Jutarnjem se klanjam princu,
I poslednji san iz kojega se budim.

Kradem život svoj
Iz sopstvenih okova
Živim život svoj,
Sve dok iza mene dišu slova.

Autor: Marko Stoiljković

Fotografija: weheartit.com