Ljudi za stolom
stari su kao spomenik.
Baš tada prestaju da budu mladi
prestaju da budu studenti, radnici u perionicama
i naplatnim rampama
svaki od njih postaje naučnik, političar, geograf
istoričar, sociolog, psiholog
prave planove za spasavanje grada
čiji beton im čvrsto drži stopala
ustvari, plan za spas sopstvenog života
kako se ne bi udavili u žabokrečini i pomijama
savremenog društva.
Poroci kojima su priklonjeni
tu su da bi išta bilo smešno.

Tako za tim stolom
prođu vekovi
protutnje životi svih ljudi
o kojima je pisao tek poneki pesnik ili pisac.
Stvarnost često nije ljubavna, filmska priča
sa srećnim krajem
da jeste, ne bi bilo ljudi za stolom.
Tako više i nema pisaca i pesnika
sve ih je manje
a sve je više ljudi koji pišu
a oni su samo filozofi, ili neuki koji maštaju
pa im je sve komplikovano i ljubavno
u vremenu kada se ljubav uplašila
i sakrila možda u stari, iznajmljeni stan studentkinje
u nečiju kuhinju
ili stidljivo čeka u nečijoj dugačkoj kosi.
Toliko jedostavno.
Neuki sanjari lažu da znaju šta je ljubav
ljudi koji pišu, lažu da pišu o stvarnosti.

Ljudi za stolom su stvarnost
ne umeju da lažu
oni će sedeti tu par hiljada godina
dok se ponovo ne oglasi crkveni sat
kada će se ulice grada isprazniti
kada će ponovo biti u mogućnosti
da mirno i neopaženo, odu svojim kućama.

Za stolom će ostati prazne
flaša i paklice cigara
puna pepeljara opušaka
srednjoškolski dani, sve njihove ljubavi
omiljeno jelo i drugovi iz detinjstva
pesma sa gitare, iz parka
jednostavni i iskreni kao ljubav.
Čekaće ih da se vrate za sto
na jedino mesto
u njihovom gradu
gde sada ima smisla
biti.