Ljubavnici iz mašte

12. juna 2017.

Da li znaš da cijeli život možeš da proživiš u jednom danu? Ili samo u par dana? Samo zažmuriš. I nađeš nekoga ko zna da te prati kroz maštu. Kao što smo bili nas dvoje. Nama je trebalo samo par dana da proputujemo kroz stoljeća i da budemo na par kontinenata, u bezbroj gradova. Nas dvoje se nikada nismo sreli. Čuli smo glas jedno od drugog i imali fotografije, i bilo nam je dovoljno da se zaljubimo u mašti i da proživimo stvari koje niko osim nas, čak ni u mašti, ne bi uradio.

Jednom je ušao u voz kojim sam putovala u Keniju. Smotani mladić sa naočalama, zatrpan ogromnim papirima, sjeo je preko puta mene ispričavajući se zbog papira koji su iz njegovog naručja padali meni u krilo. Nasmijala sam se, ohrabren i on je. I tada sam iza naočala u beskraju Afrike koja je čeznula za kišom, ugledala u njegovim očima okean. Pričao je kako ide da pravi školu u jednom selu. I dok je pričao o svojim snovima koje je krenuo ostvariti ja sam gola plivala u plavetnilu njegovih očiju. Voz je stao na mojoj stanici. A on je otvorio prozor i pitao me kako će me pronaći u tolikoj Africi. Okrenula sam se i rekla: „Lako, ja sam pisac Ernest Hemingvej! Nastanit ću se negdje odakle ću moći gledati snjegove Kilimandžara!“ Gledao je kako odlazim obučena u čizme, hlače boje pijeska utrpane u njih, košulju, a ispod šešira su mi divljale lokne, na ramenu sam nosila pisaću mašinu. Ne okrećući se zaljubljenog osmijeha podigla sam ruku i mahnula mu. Znala sam da me gleda sve dok se voz nije izgubio u daljini. Vrativši se na sjedište uzeo je papir i olovku i nacrtao u Africi šator od tila, za dvoje, a iza šatora obrise Kilimandžara.

luna-h-blacksheep.rs

Drugi put smo se sreli jahavši kroz stepu. Pratio me na svom konju od trenutka kada sam ukrala najboljeg konja velikom Kublai Khanu. U sirotištu su mi odrezali kosu i naučili me da se ponašam kao dječak i nosim mušku odjeću. Zato sam i bježala od njega jer sam mislila da je neko od careve straže. Ali gladna i umorna srušila sam se sa konja u travu. Probudila sam se na njegovom konju, jašući iza njegovih leđa. Promrmljala sam mu da sam vojnik, a on mi je rekao da sam najljepši i najhrabriji vojnik-žena koju je ikada vidio i rekao da smo daleko od cara i da treba samo zapadno da jašemo.

Na bezbroj mjesta smo se sreli i zaljubili. Prolazio je život u trenucima u kojima smo bježali od svijeta. Na kraju uplašeni od mašte došli smo do kraja.

Kako da završimo priču o nama?

U stvarnosti?

Da?

Neka taj dan pada kiša? Past će kiša. Nas dvoje ne volimo kišobrane.

Možda se sakrijemo ispred istog izloga?

Možda se nasmijemo užurbanim ljudima sa kišobranima?

Pogledat ćemo se, i prepoznati i u pogledu još jednom proživjeti sve dane iz mašte. Meni će u tom trenu doći taxi koji sam pozvala, a ti nećeš ništa reći… Ostatak života ćemo da se mimoilazimo kao u ljubavnim filmovima. Samo ponekad ćemo da se nasmješimo kada se sjetimo da smo u jednom od života bili sve što smo poželjeli. Baš kao što sam se nasmješila ja u taxiju i ti ostavši ispred izloga…

Autorka: Luna H.

Fotografija: tumblr.com