Lično sa Anom Karenjinom: „Napisala bih roman o Tolstoju“

20. aprila 2018.

U današnjoj rubrici „Lično sa likovima“ imamo neponovljivu priliku da razgovaramo sa jednom od najpoznatijih dama svetske književnosti – Anom Arkadjevnom Karenjinom. Još lepša i elegantnija nego što ju je Tolstoj opisao, Ana nam se pridružila u prijatnom razgovoru, voljna da odgovori na sva naša pitanja.

Ana, dobro nam došli. Veliko nam je zadovoljstvo da dočekamo tako poznatu i kontroverznu damu. Hvala Vam što ste se odazvali pozivu!

Hvala Vama na pozivu. Ja do sada nikad nisam davala intervjue ni izjave, mada se svi ponašaju kao da o meni već sve znaju. Kažete da sam kontraverzna, a ja ne znam zbog čega je to tako. Ja sam samo jedna neshvaćena žena svog vremena.

Zbog toga smo ovde, da čujemo Vašu stranu priče, da Vas bolje upoznamo. Da krenemo od početka, možete li nam ispričati nešto o svom detinjstvu?
Odrasla sam u uglednoj patrijarhalnoj porodici. Ne mogu reći da me roditelji nisu voleli, ali u moje vreme, posebno ako ste odrastali u plemićkoj porodici, detinjstvo nije bilo tako bezbrižno i puno ljubavi kako mi se čini da je u vaše vreme. Mene su gledali kao mladu damu visokog ugleda i celo moje detinjstvo bilo je obeleženo time. Ja nisam smela glasno da se smejem, da trčim po kući, da prljam haljinu čokoladom. Umesto da se igram, pohađala sam brojne nastave i kurseve, sticala znanja i veštine potrebne za život koji mi je namenjen. Ni mom bratu nije bilo lako, ali njemu kao dečaku ipak su bili dopuštani povremeni nestašluci, dok su od mene svi uvek očekivali bespogovornu poslušnost i apsolutnu smernost.
Osnovni zadatak ugledne devojčice bio je da se uda za uglednog muškarca i postane ugledna žena i majka. Sećam se kad sam prvi put videla strogog čoveka za kog su mi rekli da će mi biti muž, činio mi se kao neki starac. Pitala sam majku, tiho, da otac ne čuje, moram li stvarno da se udam za tog starog čoveka, a ona me je tako prestrašeno i ljutito pogledala, osvrćući se oko sebe u strahu da me neko nije čuo, da sam shvatila da je to pitanje potpuno nedopustivo, možda i opasno. Na svako kasnije pitanje na tu temu govorila sam samo „da“, da ne bih stvarala probleme.



I tako ste se udali. Kakav je bio vaš brak?

Bojim se da Vam o tome ne mogu reći mnogo više od onoga što možete pročitati u priručnicima za školsku lektiru. Aleksej Aleksandrovič nije bio loš suprug, bio je ljubazan, pažljiv, odan, imao je sve osobine idealnog domaćina i supruga našeg vremena. Međutim, u suštini smo bili stranci. Razlika u godinama bila je suviše velika da bismo se razumeli. On nije mogao da zna šta mi je potrebno, a iskrena da budem, tada to nisam znala ni ja sama. Prihvatila sam svoju ulogu, dobila sina i svu svoju ljubav dala njemu. Uklopila sam se u očekivanja, ili sam makar mislila da jesam. Čak sam verovala i da sam srećna. Imala sam od života što su me naučili da se može imati.

Kažite nam nešto više o tom životu?
Moj život je bio ispunjen, lep, sjajan, lažan. Imala sam ugled u društvu, važila sam za pojam blagostanja, mudrosti i spokoja. Ljudi su me voleli, tražili moje društvo, mislili su da mogu da im dam savete za srećan život. Ja sam sama u sve to verovala, pružala sam podršku i savete prijateljicama u momentima nespokoja, spasavala sam poljuljane brakove, mislila sam da sve znam i sve mogu. Lepo mi je stajala ta uloga. Sve se iz korena promenilo kad se u mom životu pojavio Aleksej Kirilovič Vronski.

Kada ste upoznali Vronskog, vaš život je izmakao kontroli. Kako sada gledate na taj period svog života?
Aleksej Kirilovič je bio moja velika ljubav, ono što se nisam usuđivala ni da sanjam da ću imati. Kada sam ga upoznala, instinktivno sam znala da je on nevolja i pokušala sam da izbegnem susrete s njim. Nisam uspela, njegova upornost bila je velika, tako da sam posustala i naravno da mi je život izmakao kontroli. Upoznavši njega, shvatila sam da je moj dotadašnji život bio samo maska. Da zadržim tu masku postalo je nemoguće, a da je skinem nije bilo društveno prihvatljivo. Pokušala sam da uradim i jedno i drugo u isto vreme, što je bilo nemoguće, i tako sam izgubila sve.

Mnogi čitaoci vam zameraju odnos prema Vronskom, smatrajući da ste ga mučili svojom ljubomorom i da ste bespotrebno sumnjali u njegovu ljubav?
Znam šta mi sve čitaoci prebacuju, i verujte da sam umorna od toga. Onaj ko nije bio u situaciji u kojoj sam ja bila ne može ni da zna kakav je to osećaj. Ili me proklinju ili plaču za mnom, to mi je već mučno.

Vratimo se ipak na Vronskog i na Vaše sumnjičenje?
On je bio slobodan čovek, nije imao šta da izgubi, a ja sam zbog njega gubila i dostojanstvo i ugled i sina. Sigurna sam da to ni u vaše vreme nije tako lako, ali za ženu u 19. veku, verujte, ugled je bio sve. Bilo je strašno gledati kako Aleksej Kirilovič normalno nastavlja svoj život, dok ja zbog njega gubim svoj. Sećam se da sam bila van sebe u to vreme, sumnjala sam u njegovu ljubav, proveravala ga, ispitivala. Imala sam poriv da ga mučim, tako izmučena. Verovatno jesam preterala nekoliko puta, posebno kad sam se ubila.

Da li ste se pokajali zbog samoubistva?
Iskreno, kad čovek razmisli hladne glave, samoubistvo nikad nije rešenje. Htela sam da ga kaznim, znam da to nema mnogo smisla. Međutim, tada sam bila u afektu, izgubila sam razum. Osim toga, moram dodati da za to nisam odgovorna samo ja, tu je prste upleo onaj Tolstoj.

Šta mislite o Tolstoju?
Smem li da budem iskrena? Tolstoj je običan glupi moralista, ostao mi je dužan neke odgovore. Napravio je dve paralelne priče, u jednoj Ljevin svoj život gradi, a u drugoj ja svoj uništavam. Da sam ja Vronskog srela kao devojka, imala bih srećan kraj, a Ljevin je mogao da ljubav pronađe prekasno i da se ubije. Ali ne, Tolstoj je morao baš mene da upropasti! Zato mi je drago da sam postala poznatija od njega. Neki čak misle da sam ja pisac, a on moj lik. Eh, da sam imala priliku za to, video bi on šta bi ga snašlo!

Šta mislite, kako biste živeli da Vas je pisac smestio u 21. vek? Da li biste sada bili srećniji?
Neke stvari u vašem vremenu zaista deluju mnogo jednostavnije. Deca žive bezbrižnije, a ljudi imaju mogućnost da sami sebi biraju život. Volela bih da znam kako bih živela da sam takve izbore imala. S druge strane, nisam primetila da su ljudi u vaše vreme srećniji nego što su bili u moje. Iako imaju sve mogućnosti, i dalje su nezadovoljni. Osim toga, primetila sam jednu ružnu sličnost između vašeg i mog vremena – svi najbolje znaju kako bi živeli tuđe živote i uživaju da osuđuju druge. Vremenom se menjaju shvatanja i način života, svakako, ali osuda drugačijeg ostaje ista. A ja bih u svakom vremenu bila drugačija, u to sam sigurna.

Da li biste za kraj nešto poručili našim čitaocima?
Ne volim više da delim savete, mahom su mi se obili o glavu, ali poručila bih jednu stvar u koju sam sigurna. Okolnosti i vreme u koje vas pisac smešta ne možete birati, ali pazite ipak: šta god da vam se desi, nikad se nemojte ubijati da biste bilo kome dokazali da ste u pravu. Sigurno se nećete poslednji smejati.

Razgovarala: Ana Panić

Fotografija: kultivisise.rs, art-kino.org