LEGENDE O LEGENDAMA: STEVAN SREMAC – II DEO

20. novembra 2014.

Učili smo o njihovom stvaralaštvu, zanosili su nas svojim muzama, idealima i snovima. Sa nekima od njih nas je upoznala škola, dok smo na druge nabasali sasvim slučajno. Zavoleli smo  reči, ali uvek nas je kopkalo kakva je osoba koja se krije iza tih reči. Zaljubili smo se u njihovu genijalnost, ali nas je uvek interesovalo da spoznamo njihovu ljudskost. Zato ćemo vam kroz seriju tekstova „Legende o legendama“ otkriti zanimljive detalje i anegdote iz života poznatih pisaca koje ne možete pročitati u udžbenicima.

Stevan Sremac (1855 – 1906) jedan je od najznačajnijih i najčitanijih pisaca sa naših prostora iz epohe realizma. Pošto je rano ostao ostao bez roditelja njegov ujak Jovan Đorđević, istoričar i književnik, preuzima brigu o njemu i 1868. dovodi ga u Beograd na dalje školovanje, gde Sremac završava gimnaziju, a potom upisuje studije istorije na Velikoj školi. Radni vek je proveo kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Iako je Stevan Sremac počeo kasno da piše, u svojoj trideset trećoj godini, ipak je za sobom ostavio veliki opus. Napisao je preko trideset pripovedaka i nekoliko romana, a njegova najpoznatija dela „Ivkova slava“, „Vukadin“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“ su ekranizovana i igrana u mnogim pozorištima. Ostatak biografije možete pronaći u udžbenicima ili na Vikipediji, a mi ćemo vam, kao što smo obećali, otkriti duhovite sitnice koje nećete naći u zvaničnim analima.

* * *

Kada je Sremac 1905. izabran za člana Akademije, svom društvu u kafani prokomentarisao je to ovim rečima:

–  Ja za ovaj izbor ne primam nikakvu odgovornost. Po mom skromnom mišljenju, ljudi za kafanskim stolom „Ginića“, „Orača“ ili „Tri šešira“ mnogo su iskreniji, nadareniji i prijatniji nego oni tamo u uvaženim besmrtničkim foteljama. Pa zato i nemam nameru da menjam društvo…

* * *

Na jednoj sedeljci kod Stevana Sremca poveo se razgovor o nečitljivim rukopisima književnika. Sremac je priznao da ima loš rukopis i da ga urednici psuju, jer tipografi s mukom odgonetaju šta je napisao. Tada neko od prisutnih dobaci da i jedan tadašnji kritičar ima veoma nečitak rukopis.

–   E, prijatelju, to je tačno –  reče Sremac – ali ipak postoji izvesna razlika između mog i njegovog rukopisa. Ono što kritičar napiše ostaje nečitko i kada se odštampa!

* * *

U jednoj skadarlijskoj kafani neki skorojević se hvalio Sremcu:

–   Kada sam počeo poslove, nisam imao ni dinara kapitala, nego samo svoju inteligenciju.

–   Onda ste zaista počeli s malim kapitalom. – primeti Sremac.

* * *

Vidi u kafani Sremac veoma kratkovidog profesora Aleksandra Belića, kako ruča s naočarima skoro zagnjurenim u tanjir, pa ga upita:

–   Šta radite, profesore?

–   Eto, kao što vidiš, ručam…

–   A ja mislio opravljate sat! – našalio se Sremac.

* * *

Saznavši da u Srpsku kraljevsku akademiju ulazi i jedan gospodin neznatnih kvalifikacija, Stevan Sremac reče:

–  Bogami, doteraće se dotle da ćemo zažaliti za Iriškom akademijom. Tamo su bila svega dva slepca (slepu Živanu i Filipa Višnjića je Vuk našao u Irigu), a ovde će ih biti poviše.

* * *

Na nekom ručku Eugen Deroko priča o nekoj svojoj rođaci čiji treći muž leži na samrtničkoj postelji i reče:

–   Kome li je ostavlja?

A Sremac preko stola dobacuje:

–  Četvrtom nesrećniku!

Đ. Z.