14 sep Lažni ukus života

Ćutim, istinski zadovoljan,
ubeđen u pobedu nad samoćom vrtloga čula,
osvajanja toplog sjaja njene duše.
Osećam kako nestaje oholost
beskrajno teškog vremena
kroz tren bezazlenog ukusa zrelih usana.

Tamnim i varljivim mislima
pokušavam da ubijem spokoj površnosti postojanja,
uspevam samo ukusom svežih i svetlih jutara.
Volim kada me posmatra sveznajućim očima,
mami zatvorenim, slatkim umorom,
raskošnom punoćom postojanja,
praiskonski produhovljenim
ukusom unutrašnjeg bića.

To je samo dodir bezgranično usamljenih duša,
večno obnavljanje nepostojeće ljubavi,
kada iz otvorenih očiju ispadaju snovi,
dok nezamenljiva senka gospodari vazduhom.

Otkrivam pravo stanje uma
kroz lažni ukus što zrači tišinom,
obuzima me punoća preteće mekoće
ubedljivih i blistavih magli.

Duboko treperim uznemirenim blaženstvom,
kovitlaju se gorke misli
o zaslepljujućoj toplini lažne čistote,
prividnog smisla što se od života krade.
Naglo se budim, iznemoglo tražim,
grizem vreme, ujedem vetar,
znam da pravi ukus nikada ne umire,
samo se pretvara u dah,
jedine, večite i neizrecive tajne života.

Autor: Vladimir Vučković

Fotografija: weheartit.com