25 feb Krug

Železnička stanica, za mene, još od malena, ne predstavlja obično mesto. Odmah osetim smirenost. Posebno volim zvuk vozova, jer je to zvuk mog detinjstva i tada se setim dedinog uzvika: “Budalo mala, ne smeš da pređeš ovu crtu ovde“, pokazujući mi na red kamenja, “Odavde si bezbedna, š’ ćeš bliže?“…I danas mi je ostala navika da  im mašem kada prođu iako dede nema, a zvuk i lokacija nisu isti.

Čim bi Sunce počelo češće da nas posećuje, ja bih odmah uzela neku knjigu, svesku i otišla da sedim i čitam tamo. Mesto odlaska i dolaska. Mesto nekog kraja i nekog početka koji vreba i koji čeka. Da. Tu mogu da se sretnu raznorazne pijanice, budale, prosjaci, ali i oni sa aristokratskim držanjem, visoko obrazovani i ljudi od distinkcije. Naleti se i na koji izgubljeni slučaj, u koju sam kategoriju, bezvoljno moram priznati, i ja spadala.

Oči su mi klizile po stranicama, novog Safonovog romana “Igra anđela“, ne primećujući oko mene pijanice koje su se, na drugom kraju stanice, cerile gromoglasno i kukale kako im ponestaje flaša. Mene, iskrena da budem, nije od njih bilo strah. Prvo zato što imam talenta za vrištanje tako da mogu da me čuju i na onoj drugoj hemisferi, a i nikada me niko od njih nije dirao, a i da krenu u raspravu, vraćamo se na vrisak. Gledali su svoja posla (čitaj: pili do iznemoglosti).

Krajičkom oka, primetila sam gospodina, ili bolje reći dekicu od nekih sedamdesetak godina u sivom, elegantnom, trodelnom odelu, sa šeširom na glavi i aktovkom u ruci. Delila nas je jedna klupa. Čekala sam da se pridruži društvu koje je na drugom kraju, bez obzira što mi na prvi pogled nije delovao kao da mu je flaša porok, mada, nikad se ne zna.

Iz nekih razloga, privukao  mi je  pažnju, jer se videlo da je star, ali da nije nimalo izlapeo.

“Dete, izvini što smetam, možeš li da pošalješ poruku?“ učtivo je pitao dok su mi misli bile okupirane romanom, tako da ga isprva nisam ni čula, ali sam videla da stoji i drži telefon u ruci.

“O, recite? A da, nema problema, samo da proverim da li imam na računu.“

“Ma, ne, ne brini, imam ja telefon, nego sam zaboravio naočare. Pa ne vidim…“

“Onda to ne predstavlja nikakav problem. Šta da otkucam?“

“Rašo, kasniću. Propustio sam voz koji je polazio u 4, moraću da čekam sledeći. Eto. To bi bilo to, a ja Vam više ne bih smetao.“

Uputio se ka klupi gde je ostavio mantil, baš tu je grejalo dosta, pa sam pomislila da je možda bolje da promenimo klupe.

“Ako želite, možete ovde da ostanete, ja ću otići tamo. Ipak je vrućina…“

“Hvala, hvala, ali kada imam društvo volim da pričam iako sam mator, a ti si zauzeta,“ bez obzira na negodovanje seo je do moje klupe. “Dokle ti putuješ? Ne brini, ne bavim se belim robljem, čista radoznalost. A i previše sam mator da bih mogao da ti učinim nešto nažao.“

Verovatno je primetio moj nepoverljivi pogled koji je, pf, uvek bio prisutan  kada bih razmenila dve – tri sa strancem. Potpunim strancem.

“Ne putujem. Ovde dolazim da čitam kada je lepo vreme, pošto sam u blizini. A ovde je tiho. Vi?“

“Aha, lepo, lepo…Neću pitati za ime. To bi bilo previše direktno. Idem do Niša, kod unuka i da vidim praunuke“, tek sam tada primetila da mu je glas tanak, promukao.

“O, pa vi ste bogat čovek“, rekoh klimajući glavom.

“Da znaš dete, da jesam. Ne postoji ništa lepše nego kad stekneš porodicu. Shvatićeš već. “, priznade ponosno.

“Meni je, još uvek nepoznato, ali imam usađeno ubeđenje da je to neprocenjive vrednosti“, ostavila sam knjigu u ranac i sada se usredsredila na njegov govor.

“Samo, kada se zaljubiš i ako na trenutak osetiš da je ono pravo, bila to prva ljubav, peta, deseta, pazi da je ne ispustiš“, pa napravi dužu pauzu “Zbog gluposti. Inata.“

Nastala  je tišina. Njegov voz je kasnio nekih dvadeset minuta, što je za naše linije potpuno normalno. Klimnula sam glavom u znak odobravanja da nastavi i pogledala ga u oči. Kao da se sećao, kao da je ovo mesto za njega uspomena, a uspomene su opasnije od metaka, opasnije od smrti. Odisale su melanoholijom.

“Podsećaš me na jednu devojku….Koju sam upoznao veoma davno.“

“Baš čudno što je davno, s obzirom na to da si mladić u punoj snazi“, pomislila sam u sebi i postidela se sarkazma koji je udarao nisko i koji nije bio primeren situaciji.

“A ta dama je…?“, upitah znatiželjno.

“Moja prva ljubav.“

Izbegavala sam uvek, svakakve ljubavne priče, jer je meni sve to bilo previše sladunjavo i na pridavanje pažnje tome, duže od pet minuta,  moja želudačna kiselina želela je da izleti napolje. Ali, sada me je zaintrigiralo. Pogledom sam iskazala želju da čujem još informacija.

“Koju ste, kako ste rekli malopre, izgubili zbog gluposti? Inata?“ Iako sam ja bila mlada, još uvek nezrela, samo obična neznanka, uočila sam njegovu potrebu da priča o tome.

“Zbog toga što sam bio tipični muški prasac koji je voleo da se igra sa tuđim osećanjima. Marijana se zvala. I dan danas, pri pomenu na to ime, mene prođe jeza. Čak sam, eto, kako ironija nalaže, svoju ćerku nazvao tim imenom.“ Izvadio je njenu sliku iz novčanika. Na slici beše mlada žena, osmeha koji je izazivao sve najbolje u čoveku, plave kose skupljene u punđu, vragolastog pogleda. Na vratu je imala zlatan lančić.

“Lepa je. Baš.“

“Bili smo zajedno dugo…S prekidima, naravno. I to u tajnosti od njenih roditelja, jer drugačije je vreme bilo, nije sve išlo slobodno,  kao recimo danas.“

Složila sam se s tim, da je tada bilo teže.

“Ispostavilo se da ni njeni nisu imali ništa protiv, ali, eto, mozak…Mozak koji je tada bio van totalnih funkcija.“

“Šta se dalje zbilo?“

“I pomislio sam tada: ”Ma biće još takvih kao što je ona u mom životu. Mlad sam, čemu vezivanje sada?”, i evo, posle pedeset godina, još uvek ne mogu da joj nađem sličnu, bar da ima delić nje. Raskinuli smo i to ovde. Baš na ovoj stanici, na onoj glupi gde sam  malopre sedeo“, i pokaza u pravcu klupe na koju je gledao sa mržnjom.

“To je bilo naivno“, pomislih.

“Ona je mene čekala dok sam se ja igrao… Čekala me je dugo. A onda sam je vraćao, pa ponovo odbacivao, gradio zid oko sebe… A nisam znao da sam sve to vreme samo obična kukavica koja se plaši. Koja se plaši da voli. I na kraju je samo zbunjeno stala i digla ruke od budale. Udala se za druhog, dobila decu. Nastavila, prosto.“

“A jeste li pokušali da je vratite?“

“Na sve moguće načine. Ali, ha, počela je da sledi razum. A znao sam, da kada jednom prelomi, tu više povratka nema.“

“Šta je bilo sa vama?“

“Oženio se drugom. Onom koja je umela da me podseti na nju. I bila je dobra žena…“

“Bila?“

“Umrla je pre pet godina. Bila je štaviše, savršena…Ali nije to bilo to.“

“Jeste li ostali u kontaktu Vi i Marijana? Jeste se videli možda skoro?“

Ćutao je i izvadio iz srebrne tabakere cigaru i zapalio. Pušio je i,  kao da je skupljao snagu da mi kaže: “Šetali smo par puta. Ona se trudila da bude hladna. Trudio sam se i ja. I svaki put dok sam je gledao kako odlazi, bez obzira što pričamo o svemu, nisam mogao da joj kažem samo jednu stvar… Da je volim.“

Ove njegove reči odzvoniše mi u ušima. Spustio je glavu i bacio pikavac daleko.

“Poslednjeg puta smo se videli 07. 04. 1990. Ratno vreme. Od tada sam samo čuo da je živa i da je izbegla u Austriju. Ostalo ništa. A pazi datum, to je datum kada smo se prvi put upoznali, i danas je taj datum i zato  i osećam poriv da nekome sve ovo ispričam, a da nisu zidovi. Eto, ubrzo će doći voz, nećeš morati da me više slušaš,“ nasmejao se iako je bio na ivici suza.

Najavili su dolazak voza za desetak minuta. “Bilo mi je zadovoljstvo slušati Vas. Mada, stvari se menjaju. Neko odozdo baci karte i mi igramo, nikada se ne zna koji mu je sledeći potez.“

Voz je došao i najavili su brz ulazak pošto je kasnio. Uzeo je svoju aktovku i mantil, namignuo mi i pošao ka vozu.

Ja sam već dosta kasnila kući, pa sam počela sa uzimanjem stvari, a primetila sam, da je pri ulasku u kupe, nekoliko minuta samo stajao, zaplakao kao dete i zagrlio neku stariju gospođu, sa kosom uvijenom u punđu i zlatnim lančićem oko vrata… Dugo su se čuli jecaji…

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: favim.com