17 avg Kome Varga piše pjesme?

„Ljubomorna sam samo na žene kojima Varga piše pjesme!“

Govorim ženi u ogledalu dok nanosi ruž na pune usne držeći cigaretu među prstima. Na gramofonu Charles Azanvour zapomaže o ljubavi. Kroz velike francuske prozore ulazi opojni teški mediteranski miris. Naginjem se ovoj u ogledalu i prstom joj utapkujem ruž u usne. Onda je najednom skrivaju rečenice koje se ispisuju na ogledalu, neko ih nevidljiv piše ružem.

„Večeras u 23h čekat će te crni automobil na ćokšku. Vrata će ti otvoriti crni mačak! Ako želiš da otkriješ kome Varga piše stihove doći ćeš!“

Mahnito smo se okrenule i pogledale po sobi. Ova iz ogledala i ja. U sobi nije bilo nikoga. Djevojka sa kojom sam dijelila stan već odavno je na recepciji malog hotela na obali i tamo će ostati do kraja vikenda. Zgrabila sam ruž i prinijela ga očima, ispitujući ga pogledom i vidjela da je velika količina potrošena, te da je njegov rub ravan i da na njemu nema mog otiska usana. U sobi nije bilo nikoga. I dok sam mahnito preturala po sofi, tražeći malog đavola ispod jastuka, i išla u sobe i naglas prijetila onome ko se usudio pročitati mi misli, kukavica iz drvenog sata je mahnito izletjela i opomenula me da kasnim na posao.

Velike sunčane naočale su sakrile moje misteriozno jutro. Izašla sam na ulicu mašući kukovima utegnutih u novu haljinu u ritmu pjesme Farmer’s market Annie Ross pozdravljajući susjede. Ni na poslu nisam mogla da se skoncentrišem. Do 23h vrijeme se vuklo kao mačke na vrelom danu.  I baš kao što je stajalo u poruci crni automobil me je čekao i mačka koja je stajala uspravno otvorila mi je vrata.

I evo me, u njegovoj vikendici. Gola sjedim na stepenicama i posmatram mu profil koji nagnut nad malu pisaću mašinu piše o ženama. Mogla sam da ostanem tako nevidljiva i otkrijem misteriju njegovih stihova samo da sam se držala uputa. Ali… pokušavajući da prstima desnog stopala uhvatim kraj plahte sa kreveta oborila sam nešto. U trenu dok je okretao glavu prema meni zgrabila sam gitaru koja mi je bila najbliža i sakrila se iza nje.

„Hi!“,  razvukla sam osmijeh provalnika i podigla lijevi dlan u znak pozdrava i predaje.

„Šta radi Gilda u mojoj sobi?“, nasmijao se.

„When Mrs. O’Leary’s cow

Kicked the lantern in Chicago town

They say that started the fire

That burned Chicago down

That’s the story that went around

But here’s the real low-down

Put the blame on Mame, boys …“

Do tog trenutka nisam znala ni da sviram ni da pjevam. Onda sam čula sebe kako Gildinim glasom pjevam. Graciozno prekrštenih nogu, gledala sam kako uživa u predstavi.

Onda mi je bacio plahtu. Uhvativši je trikom stidljive žene ogrnula sam se vežući je u čvor iznad grudi. Konačno sam mogla da prošetam po sobi i nagnem se nad pisaću mašinu i ukradem pogledom par stihova. Nije me ispitivao ko sam. Ponudio mi je čašu vina koju sam odbila rekavši da nikada ne pijem. Nakon par minuta pitala sam ko su žene u njegovim stihovima.

„Kada bih rekao ko je žena kojoj pišem, onda bi samo ona uživala u mojim stihovima a to nije fer premao ostatku svijeta, jer šta je sa onim ženama kojima niko nikada nije napisao nijedan stih…      U mojim stihovima su sve one koje znaju da se uvuku u njih…“

Ionako je sve ovo samo san, pomislila sam i nezadovoljna njegovim odgovorom pozdravila ga sa vrata. Zatvorivši ih čula sam kako izvlači papir iz mašine, gužva ga i baca u kantu te uvlači novi i počinje da užurbano kuca. Ispred vrata naslonjen na ćošak zida stajao je crni mačak sa cilindrom na glavi u crnom fraku i štapom u šapi.

„Grozno izgledaš kada pokušavaš da hodaš na dvije noge. Molim te, ti si mačka i tako se ponašaj i hodaj kako priliči mačkama!“

Uzela sam mu cilindar i stavila ga sebi na glavu. Oslobodila sam ga i glupog štapa uzevši ga i igrajući se sa njim. I krenuli smo kroz šumu prema moru. Mačka u fraku i ja u bijeloj improvizovanoj haljini od plahte, sa cilindrom na glavi i štapom u ruci.

„I je li on tvoj Majstor?“, upitao me.

„Pogrešno pitanje! Sve ovo je bilo da otkrijemo jesam li ja njegova Margarita…“

Ujutro sam se probudila teške glavobolje. Na balkonu je drijemala obična crna mačka. Sjela sam za radni stol i napisala pismo:

„Ti nemaš pojma šta sam sve prošla za jednu noć zbog tvojih stihova. Pokvarenjak Behemot lukavo me krunisao kraljicom Velikog bala kod sotone. U tropskoj šumi, zamalo da mi mladeže kljunovima potrgaju šarene papige a i taj opori miris ružina ulja me zamalo ugušio. Tuča ludih džezista, koju sam na svu sreću izbjegla… Da ne govorim o gostima kojima sam morala da se smješkam. A znaš zašto? Za kap Azazelove kreme. Da mogu nevidljiva da naslonim bradu na tvoje rame dok pišeš pjesme i otkrijem kojim ženama ih poklanjaš.  Eto tako bih vjerovatno Wolandu prodala dušu kad bih se zaljubila u tebe ali neću, neću sad u inat svim tim drugim ženama koje uzdišu dok te čitaju i potajno se, lagajući sebe, prepoznaju u nekoj od metafora.

Dobro jutro, Majstore. (jer ćeš da čitaš ovo pismo kada se probudiš, a ja ću od ovog trena da izgubim svaki tvoj trag)

Margarita, ljubav nekog drugog Majstora “

U ogrtaču od tila u pratnji crne mačke sišla sam na ulicu i ubacila pismo u sanduče. Uzela mačku u naručje i vratila se u stvarnost.

Autorka: Luna H.

Fotografija: tumblr.com