14 apr Kockar

Priznajem.

Nisam tada htela da mislim o tome.

„Ima bića koja odviše duboko zaranjaju u sebe.

Naposletku, zarone toliko duboko da se udave u sopstvenom mraku.“

Te tvoje reči odzvanjale su negde pod kamenu koji sam nosila u srcu.

Tako to ide kod mene.

Drugi ljudi nose kamen u bubregu.

Ja na srcu.

Samo nisam htela da prihvatim dubinu kao mrak.

Mislila sam da traganje vodi ka svetlu.

Nisam verovala da i na početku i na kraju stoji isto.

Mrak.

Budila sam se uvek prekasno i propuštala cvrkute i sva rađanja.

Stizala sam na opela i pomene napuštajućih.

Sve što je bilo obeleženo iščezavanjem srastalo je sa mojom dušom

kao maligna izraslina

od koje odumiru sistemi u čoveku,

počev od onog koji se bori za preživljavanje.

Priznajem, pao mi je sistem.

Po tome sam ličila na računarsku mašinu.

Svi podaci su izbrisani.

Ali sam i dalje pravila neke pokrete koji su ličili na životinjski ples.

Onaj ples kojim mužijak zavodi ženku šepureći se svojom lepotom.

Ja sam pozivala sudbinu na ples, onda kada više ničega nije ostalo za šepurenje.

Ličila sam na kockara koji još uvek igra, samo bez karata, protivnika i uloga.

Bez igre čak.

Odustajala sam od kartanja.

Birala nova mesta.

Šahovske figure su mi bile pojedene.

Ostala mi je samo jedna. Pion.

Ali je promenio mesto.

Sa table se spustio u moju stolicu.

A na mestu protivnika je sedelo vreme, gledajući me pravo u oči.

Nisam htela da mislim o tome kako je borba nepravedna.

Takmičar-početnik naspram takmičara sa rekordnim brojem pobeda.

Bez ijedne izgubljene bitke.

Tako je počelo.

Precenila sam sebe.

I umesto trofeja ponela sa sobom hromo srce obučeno u crninu.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com