23 jan KLUPKO

Krenule su, dakle, milijardama godina unazad da se skupljaju niti. Jedna preko druge, druga preko treće, pa sve tako redom do sedme. Na sedmoj presta obrtanje te se stadoše diviti svome radu. Bila je to posve jednostavna slika, jedna misao, jedna ideja sprovedena u delo. Ni iz čega stvorena misao dobi ni iz čega stvoren prepletaj.  Ali, kako to ni iz čega, кada i to ništavilo svoj bitak ima. Činjenica sama što o njemu umujemo opravdaće postojanje. Naša misao čini ga bivstvujućim, stvarnim, postojanim. Naša misao ga čini večnim, i ono kao takvo postoji. Jer, večno je mogućno, ujedno i nemogućno. Sa čime upoređujemo nešto mogućno ako nema nemogućnog i obratno? Sve je mogućno, zar ne? Samim tim je nemoguće to dokazati jer ga ne možemo sa nepostojećim uporediti, jer nepostojeće ne postoji. Dokazati to? Još teže, još nepojmljivije. A i zašto bismo uopšte hteli razmotriti mogućnost da nešto ne postoji? Ono postoji, svakako. Zašto bespomoćno tumarati hodnicima bespotpornih teorija pokušavajući naći dokaz za  nemogućno, nepostojeće?

Jer, čini se, a i mnoge su civilizacije pre nas tvrdile da su se zaustavili prepletaji niti, i da se sada otpliću, razvezuju tačke ukrštanja i vraćaju se u ništa. Ali još uvek su tu! Jer i ništa je nešto! A nešto može biti ništa, i to, za razliku od ništavila, zavisi od parametara po kojima poredimo.

Teško je sastaviti rečima misli. Zato je Astralni paralelni  svet daleko komplikovaniji od našeg. Govori se mislima, ne jezikom. Gleda se dušom, ne očima.  Ljudi ne nestaju, ne iščezavaju. Ne, ljudi samo umiru. A smrt je privremeno stanje uma. Stanje razuma gde se spajaju nadsvest, svest i podsvest. Tri znanja od kojih većina nas koristi samo jedno, i beznačajni delić drugog… I šta se onda događa? Čovek postaje zbunjen. Izgubljen u večnom prostoru bez ograničenja i ne zna kuda će sa sobom i kako otuda da se izvuče! I onda se seti (ili ne) da je mrtav, i da ga oplakaše odavno. Seti se, onda, da su njegovo beživotno telo odavno izgrizla manja bića. Ali njegovo telo nije sasvim iščezlo, nije se izgubilo. Nije zarad ničega nastalo, raslo i umrlo. Ono sada služi zemlji koju je gazilo, služi nebu pod kojim je spavalo. Sada taj čovek služi nečemu što ne bi mogao shvatiti za života, ma koliki mudrac da je bio.  I gospodaru je zlo, ni on ne bi gutao naše i pretvarao u svoje. Ne bi ni on uzimao daha našim precima da nismo sami isklesali ploče.

Pitamo se , čak  i prečesto, kada li će se razvući i poslednja nit,  istegnuti do krajnje granice i prepući na suhe komade. Kada ćemo na vrhovima prstiju bespomoćno, očajnički šetati po ivici jave i sna u nadi da se u  jedan svrstamo svet? Kada ćemo prihvatiti koegzistenciju našeg bitka sa svevišnjim uzrokom? Kada ćemo ga, zapravo, spoznati i pogledati u oči bez krvavih beonjača, bez pokidanih jezika, slomljenih udova?

Onda kada pokida se i ta nit, kad nestane klupko i zauvek ostane njegova istorija u etru  tzv. ničega, što nekad bilo je i ostalo nešto.

Autorka: Tijana Tošić

Fotografije: Michał Andrysiak, blogspot.com