08 nov Kapija crnog kontinenta

Rastko Petrović prvi put upoznaje Afriku preko Libije. Ova zemlja je kapija crnog kontinenta, pa iako se u njoj, posebno u njenim severnim delovima, još uvek oseća dah Evrope, za njega je to  početna stanica sa koje kreće u ekspediciju upoznavanja jednog drugačijeg sveta i civilizacije.

Prvo na šta obraća pažnju je odeća koju nose Arapi, ona mu deluje glamurozno u poređenju sa odevnim predmetima koje koriste Evropljani. Posebno su mu zanimljive boje tkanina, koje su intenzivne i raznolike. Kuće u kojima žive su jednostavne i obojene nežnim tonovima, sa ravnim krovovima i bez ukrasa na vratima i prozorima.

Opisuje dan svetkovine u glavnom gradu Libije, čete pustinjskih vojnika koje marširaju gradom, svečano odevene ljude koji se upućuju ka najbližim oazama i njihove žene koje se užurbano spremaju za slavlje. Organizuju se trke sa kamilama i vatromet, u grad dolaze i ljudi iz najudaljenijih krajeva zemlje. Rastko Petrović taj šarenoliki svet upoređuje sa scenama Orijenta iz Delakroinih slika, a otvorenost i ljubopitljivost tih ljudi sa zatvorenim i strogim mentalitetom naših muslimana i Turaka. Privlači ga lepota jevrejskih žena, njihove haljine i ponašanje:

,,Njihovi su likovi nabeljeni, obojeni ljubičasto i rumeno, osenčeni vrlo krupnim nakitom, njihova stopala obučena u najneverovatnije papuče. I dok idu u grupama, lomeći se i njihajući u bedrima, dok zastaju pred kućama, izvijene i meke, ili se nisko u dvorištima nadvijaju nad kakvim cvetom u saksiji, negujući ga i milujući kao kakvo dete, one sve izgledaju i sasvim mlade i odviše lepe i zračne, čak kada je koja od njih već ili ružna ili stara.’’

Stara sinagoga sa dve prostrane bogomolje puna je veselih ljudi, koji su obučeni u bele košulje i plave jeleke. I gradske dzamije su prepune sveta, ljudi posle večernjih molitvi silaze na obalu mora da posmatraju trku arapskih ribara na čamcima i vatromet sa ratnih brodova.

Očaran jasnim zvezdanim nebom i nepreglednim morem, Rastko Petrović se prepušta poetskim meditacijama vezanim za boginju Izis, egipatsko božanstvo koje predstavlja materinski duh u najintimnijoj formi, kraljicu pustinje i oaza.

Monotoniju pustinjskog pejzaža dovodi u vezu sa karakterom i duhovnom smirenošću ljudi koji žive na tom prostoru.

Sledi opis oaze i malih marabutskih hramova u njoj. U oazi se nalaze i mnogobrojni bunari iz kojih se izvlači voda za piće. Tu je probao i urmino vino, alkoholno piće koje nastaje sakupljanjem palminog soka iz sasečenih palminih grana.

Sa pustinjacima koje je upoznao tamo sporazumeva se na italijanskom jeziku koji oni donekle koriste. Neki crnci, koji su ga pozvali u svoje društvo, odvode ga u jednu staru kuću koja se nalazi u oazi. U toj kući se nalaze žene, koje su njihovi muževi iz nekog razloga oterali od sebe, a koje ne mogu da se vrate roditeljskim kućama zato što strogi običaji to zabranjuju. One žive u toj kući i dočekuju muškarce koji tuda prolaze, u nadi da će ih svojim plesom i gostoprimstvom zainteresovati za sebe, i da će ih neko od njih oženiti i povesti sa sobom. Rastko Petrović opisuje ples zavođenja koji je video u toj kući:

  ,,Tri udarahu u darbuke čučeći oko mangala, i još dve stojeći pomagahu im u pevanju. Četiri druge, po dve i dve, igrale su jednu igru beskrajno monotonu, polusklopljenih očiju, kao s prekorom, dugim i praznim uštavljenim grudima, u stranu, podrhtavajući trbuhom i šireći u iznenadnoj spazmi noge, jedna spram druge. Potom, kad pesma pređe u grleno oštro vikanje, iz koje se slogovi više ne raznavahu, one zbaciše i one obojene krpe oko bedara i tresući sve više grudima, šireći toliko kolena u igri da su skoro već čučale, ponudiše svoje šiljaste trbuhe onim ženama što su oko mangala. Zatim polagahu svoje iskrenute ruke na bokove, raširenih prstiju kao cvetove, i koračahu jedna za drugom tako, raskrečene, uvek kao u strasnom prekoru, sve zatvorenijih očiju.’’

Zanimljiv je i njegov susret sa trogloditima, tj. berberskim plemenima koja prokopavaju tunele u brežuljcima i žive pod zemljom. Njihov način života ga asocira na prvobitne ljudske zajednice. Iako veoma siromašni i u stalnoj borbi sa prirodom, Rastko Petrović u njima prepoznaje neku vrstu ponosa i gordosti koju osećaju zbog svojih naseobina, kao i njihov prezir prema beduinima, koji još uvek praktikuju nomadski način života. Njihov je običaj da svaka žena sa svojim potomstvom ima zasebnu prostoriju, a njihov zajednički muž ih posećuje naizmenično.

Prisustvovao je i njihovom verskom ritualu, u kojem oni igrom i mantričkim pevanjem ulaze u stanje transa, i koji kulminira samopovređivanjem kao poslednjim činom iskrenog verovanja.

,,Ako sam dobro razumeo objašnjenja mladićeva i ako je on stvarno tako mislio, onda cela njegova naporna i uporna igra, njegovo huktanje i popevanje samo je prizivanje duha božijega da siđe na njega, da ga učini opštim, mnogostrukim i suštastvenim kao što je i Bog, koji je i cela priroda. Tada marabut postaje palma i lav, i kruf lavova žrtva, i hijena, i oblak, i borac i sopstveni svoj neprijatelj; tada je on sve što živi u svemu u prirodi i zato je objašnjivo što on kidiše nožem na svoje seljake zauje i što se sam reže mačem…’’

Rastko Petrović je zgrožen ovim običajem, ne zato što ga ne razume, već zato što smatra da je protivprirodan i da ni životinje ne bi izneverile nagon za samoodržanjem, koji je najbitniji za očuvanje jedne vrste.

Posmatrajući verski obred, on opisuje ofirično stanje u kojem se nalazi jedan od učesnika. Mladić se u transu poistovećuje sa divljom životinjom i pokušava da ulovi gazelu, koja je u stvari njegov maskirani saplemenik. Indentifikacija je skoro potpuna, mladić gubi svoj ljudski lik, i u njegovom duhu preovladava animalni deo njegove prirode. Odigrava se iskonska igra života i smrti, da bi potom dzelat i žrtva zamenili uloge i proživljavali naizmenično gnev i očajanje. Na kraju rituala dolazi do buđenja iz transa i neke vrste duhovnog pročišćenja svih učesnika.

Poslednjeg dana u Libiji, Rastko Petrović sasvim slučajno upoznaje pripadnike plemena Tuarega, o kojima je ranije samo slušao. Ti ljudi su bele puti, i on misli da su na tom podneblju živeli i pre dolaska Arapa. Nekada su najverovatnije bili hrišćani, a i sada često nose simbol krsta. Obučeni su u crne feredze i lice im je, osim očiju, u potpunosti prekriveno. Oni žive u matrijarhatu, i žene kod njih imaju mnogo veća prava i ovlašćenja nego muškarci.