30 okt KAFA OD STO EVRA

   Žustro sam skinuo kaput sa čiviluka. Kasnili smo, moja žena i ja. Ona voli da lakira nokte sve dok nisu po njenom ukusu namazani – savršeno. Tog dana bili su roze boje sa belom zvezdicom posred svakog nokta. Jeste, bili su lepi, i mnogim našim prijateljima se sviđalo kako ih lakira, ali tada smo kasnili, pa mi ni crno ispod njenih noktiju ne bi smetalo, naročito jer smo išli na dve različite strane, na dva različita mesta. Ona na posao, ja kod psihoanalitičara. Čekao sam je jer smo imali jedan auto, koji sam ja vozio. Iako je imala vozačku dozvolu, već četiri godine je nije koristila. Možda ju je i izgubila. Ako je ne drži u priboru lakova za nokte, izgubila je sigurno.

Venčali smo se sa po trideset šest godina, sad nam je po četrdeset i dve – i uvek ja vozim. Često preko volje, ali to je postala rutina, nešto što se podrazumeva, nešto što me ponekad nervira. Najviše sam vozio zbog nje. I tog dana bih otišao pre peške ili čak sa smrdljivcima autobusom. Ipak, čekao sam je u svom teget kaputu, u predsoblju; namerno u predsoblju kako bih joj dao do znanja da nestrpljivo čekam. Nokti su bili gotovi, ali je falilo još par desetina puta mahnuti kako bi se lak osušio.

Samo petnaest minuta je ostalo do moje seanse – prve seanse. Ne volim da kasnim na nešto što plaćam. Psihoanalitičari nisu jeftini. Možda nekom jesu, ali ne i meni. Za te pare mogao sam da sredim automat za žmigavce koji nedeljama nije radio, zbog čega u krivini žuta svetla nisu treptala, već svetlela kao farovi – bez žmirkanja, a i levi far mi je puštao žućkastu, musavu, a ne jasnu svetlost. To me je uvek nerviralo, a dok sam čekao ženu i zbog toga kasnio, nerviralo me je još više. Njoj se moglo da zakasni, lako je bilo opravdati se pred petogodišnjom ili šestogodišnjom decom, a koleginica joj je bila kuma, venčana kuma, pa je tu mogla bez opravdanja. Predškolska ustanova, njeno radno mesto. Ja sam s nekim ortakom vodio kafić. Posao sam imao, sna nisam već četiri meseca; nervoze sam imao kolko vam volja. I govorili mi prijatelji: „Idi kod psihijatra, idi kod psihijatra.“ A meni se nije išlo. Ništa od psihijatra pametno nisam čuo. Nikada. Prazne priče. Nikada se nisu osvrnuli na to da nešto smrdi u ovom društvu… u ovoj zemlji. Uvek pacijent kriv. Smrdi i drugde, ne kažem, ali ovde se prdi tiho. Niko u društvu ne provali ko je prdnuo, a svi se poguše i gledaju jedni u druge, tražeći u očima tih drugih neiskrenost kad kažu „nisam ja“. A napolju, u inostranstvu, prdi se jako „prrrrd“; to manje smrdi i lakše se otkriva čije dupe priča. Kazna odmah sledi, pa ti razmisli šta ćeš sledeći put. Da li ćeš da gutaš taj prdež ili ne. A i tamo i ovde svi bismo najrađe prdnuli nečujno, samo ko tamo pusti tihog, usro je motku. Ovde je pojedinima to dozvoljeno. Prde kako hoće i gde hoće. Najebe onaj ko im kaže „što si zasmrdeo“…

I tako kažem… bio sam par puta kod psihijatara, državnih, ali duže od dve seanse nisam izdržao. Kod jednog sam bio samo jednom. Neka budala. Našao meni da priča kako sistem funkcioniše. Ma idi. Ko da ne znam. Prisećajući se toga, iznervirao sam se još više. Taman sam hteo da misli skrenem s ženinih noktiju ka nečem lepršavijem, kad ono misli mi odoše u rupu. Pukao sam sa živcima. Jebiga, dešava se. Spremio sam se da odem kod psihića da me dokrajči za 100 evra. Tih datih 100 evra me već uništavalo. Ali pritisla i žena, ne samo prijatelji: „Idi pa idi“. Još ona našla preko neke preporuke tog vrlog baju da me sredi. Sat vremena za tolko para. Mora da opravlja glavu brzo, pomislio sam. Ja je opravljao i opravljao mesecima i nisam smislio ništa bolje nego da pozajmim stričev magnum – sa pet metaka u burencetu – da ga zadenem za kaiš s prednje strane, malo da poplašim one što prde gde i kako im padne na pamet. Da pomisle da sam i ja veliki prdač. Nešto koči strika oko toga. Pitao sam ga, ali dvoumi se. Razumem ja njega, gde da roknem nekog njegovim pištoljem pa da najebe. Ne ide. A imam dozvolu. Davno sam je dobio, odmah posle vojske. Ni tad nisam bio bolji, ali tad još uvek nije bilo isplivalo to smeće iz mene. Tako da znate: hrpa ludaka šeta s noževima, pištoljima i čeka samo vas, možda samo vas. Danas nije sigurno imati ni plave oči kao ni tamne, različiti su ukusi.

   Osušili su  se nokti. Moram priznati, mahala je moja žena revnosno, ko lepeza, ne bih se kladio da sutradan nije ustala sa upalom podlaktnih mišića jer na pijacu ne ide, u prodavnicu samo ja. Onu decu u školici ne diže sigurno, da nije tako ne bi imala parizere umesto ruku. A govorim joj: „Daj neki trbušnjak, daj neki sklek…“ , ali ne vredi. Kao i vožnja, i seks nam je bio rutina. Jednom u dve nedelje, obično kad se vratim pijan, tandaramo se. Posle zatvaranja kafića kad sa ortakom popijem po pola litre rakije, a ja i dva piva obaška, za zagrevanje. Onda se vratim, i kad se vratim ruke su joj tanke, guzovi zategnuti, ona slatka ko kad smo se upoznali u četvrtom gimnazije… Nekad mi da, nekad ne, ali češće da, jer je navikla da je ne pipam na javi bez stimulansa, pa se uželi i ona.

   Prolazile mi takve misli dok smo izlazili iz stana. Ja njoj reč nisam rekao, ali sebi sam mnogo, sve ovo. A ona je mlela. Nije mi smetalo. Ima divan, nežan glas. Neka priča, dok god se ne buni što ne stiže moja verbalna reakcija. Otvorih ja vrata auta. Centralna brava radi. Ona sede. Iz drugog, osrednje dugog verglanja, upali se dizel motor teget metalik audija. Enterijer je bio čist, nigde papirića, nigde opušaka. Ja sam purnjao, žena je purnjala, ali je i čistila. Volela je kad se uđe u kola da zamiriše. Ja sam često zbog njenog truda prskao instrument-tablu i te plastične i gumene delove nekim sjajem iz boce pod pritiskom, slične laku za kosu. Lepo je mirisalo, a i delovalo je otmenije. Konačno krenusmo. Tri do devet, a u devet seansa. A neka je, pomislih, možda i bolje. Platio sam unapred, nema zašta doca da mi kenja, a ja ću se poštedeti par minuta njegovih gluposti. Dok sam se isparkiravao, žena mi je i dalje nešto pričala. Obično poslušam njenu prvu rečenicu i onda odlučim da li da je dalje slušam. Ta rečenica je ovog puta glasila: “Ovaj domali prst nisam baš najbolje nama…“ – prekid mog slušanja. Šta da se radi. Priča joj je bila glupa za taj trenutak. Em što sam kasnio, em bez pištolja, em žmigavac ne radi, em pare za žmigavac kod morona zbog kojeg ću još dugo biti smešan vozaču u autu iza mog, kad uključim žmigavac pri skretanju. Mada, zabole me za tog pozadi, više me brinu oni s plavo-belim kapicama i notesima pod miškom, što su najčešće na raskrsnicama na kojima semafor radi, a nema ih na kojima semafor ne radi. Oni bi mogli da me zaustave, podignu ruku i pozdrave prstima dotičući šapku kao da smo drugovi iz vojske. Onda kao dobar dan, molim dozvola i sve ostale stihove koje su naučili na obuci za glupe pandure. Izrecitovao bi on svoje, a onda „Bam“ – ne radi vam žmigavac gospodine – kazna. Em što bi mi utrošio vreme Gorskim vjencom, em što bi izigravao Kolumba. Pritisak da mi skoči, a ionako je visok od nerviranja. Srećom, toga dana nije bilo plavaca na putu za obdanište, na svu sreću, jer sam i brzo vozio, pa bih totalno nagrabusio.

   „Mali vragolan“ na zgradi piše. Radno mesto moje supruge. Parkirah se s desne strane, uz ivičnjak te jednosmerne neprometne ulice. Supruga me poljubi i zahvali se na vožnji. Ja produžih dalje. U devet i dvadeset dva eto mene kod spasioca. Pred ulazom opaka tabla: dr, mr, prf. med. psihoanalitičar Ljuba Ilić. Pozvonih na interfon, drugi sprat. Popeh se…

Kad sam ga video, kuku… debeljko usporenih pokreta. Ušao ja. Sedoh. Pa da krenemo, mislim se. Nije ni pitao što kasnim, bolelo ga uvo. A ja da mu se izvinjavam, zašto bih. Ko još daje sto evra i kaže izvini. Počeo on pitanjima u stilu u čemu je problem, a ja da ga testiram rekoh da ne mogu da nađem posao. A on: „Posao ne može da nađe samo onaj ko ga ne traži.“ E tad mi udari krv u mozak. O morona! Ali dobro… Samo sam rekao: „E, pa ne znam, ja ne mogu da nađem.“ Valjda da bi malo opustio atmosferu među nama, ponudi me kafom. Prihvatih i dok je zakuvavao, osvrnuh se po kabinetu, zapravo sobi stana u kojem je živeo i radio. Nameštaj od orahovine, kvalitetan. Elegantno votermanovo penkalo na stolu… sve je to od nas koji smo plaćali njegovu kafu sto evra.

   „Lep kabinet“, rekoh.

   „Jeste, ali klima ne radi. Ne radi danima. Dođe mi da zatvorim ordinaciju dok je ne poprave.“ poče da se uzrujava majstor mirnoće. „Čekam danima da dođu majstori da poprave.“

   A taj dan je baš bio za makar mantil, a ja sam čak kaput nosio na tih prohladnih dvadeset jedan stepen, iako je bio jun mesec.

   „Ma ne budu li je sredili za dva dana ima haos da napravim.“ kao mirnim tonom je govorio, a ni traga od asertivnosti, samo pasivno divljanje.

   Čekaj bre druškane, pomislih ja, on meni priča svako može da nađe posao, a ovamo čupa mi sto evra iz džepa i kuka što nema klimu na dvadeset jedan stepen. Pulsiralo mi u glavi dam-dum. Sine mi ideja da ga zveknem preko nosa. Priđoh mu dok je zakuvavao kafu, meni okrenut leđima. Potapšah ga po ramenu, blago, prijateljski. On se okrete uz smešak, ali pomalo iznenađen… Falilo je u tom izrazu straha. Ako je tako vrli psihijatar, trebalo je da primeti na meni da ću za koji sekund repetirati desni aperkat.

Ali nije primetio.

Srušio se dole, krv poče da curi iz nozdrva i usne, mene ruka zabolela zbog njegovih velikih isturenih zuba. Ostadoše mi otisci sekutića na pesnici.

Okrenuo sam se i otišao.

   Bilo je devet sati i trideset tri minuta. Jedanaest minuta mi je bilo dovoljno da shvatim koji je to bolid. Svoje novce nisam uzeo. Neka ih, a i sam sam kriv, slušao sam prijatelje i ženu. Izašao sam, seo u kola i odvezao se do velikog parka na periferiji grada. Šetao sam po travi i bolelo me uvo za sve. Osećao sam se kao da sam na dnu, ali opet nekako superiorno. Preplašeno, ali iznad onog koji mi je jedini mogao pomoći, ko god to bio. Osećao sam se kao bog kojem ne treba ni strikin revolver, ni ispravni žmigavci, ma ni posao. Šetao sam tako, a onda je u deset i pet zazvonio telefon. Zvala je moja žena, naravno. Jedva je dočekala da čuje lepe vesti i moju ushićenost i zadivljenost Ilićevim isceliteljskim moćima.

   „Kako je bilo?“ pitala je.

   „Nisi mi rekla da on ima toliko titula i tolko stručnosti… i mr i dr i prof…. i šta sve ne.“

   „Nisam. On je zaista stručnjak, zar ne?“

   „Da sam znao, otišao bih ranije.“

   „Je l’ da da ti je pomogao? Kako se sada osećaš?“

   „Mnogo mi je pomogao. Odavno nisam parkom ovako opušteno, ovako srećno šetao, uveren da nisam izgubljen slučaj. Stvarno je vredelo svaki evro… Toliko me opustio da sam raspoložen da te pokupim s posla.“

   „Jaooj divno. Javljam ti se kasnije. Ljubim te.“

   Pre nego je isključila telefon, čuh kako se ushićeno obratila kumi: „E onaj tvoj Ilić je sjajan…“

Autor: Miloje Mika Jovičić

Fotografije: tumblr.com, blogspot.com