Ta je zvezda zasađena
U tvom srcu
Onoga dana kada je majčina utroba postala
Istrošeni kofer.

Prokleti kofer, ostaje.
I uvek si u materici, znam.
Materici svoje apstrakcije.
I svog kukavičluka.
I ko bi rekao da je vagina
O kojoj sada toliko polemišemo
( Kao i svi pijani putnici)
Dovoljna za jednog putnika.

Putnici ne drže za ruke.
Putnici se plaše dodira.
Oni gledaju u nebo,
Kao da bi svakog časa
Mogli da polete,
A noge su te koje ih teraju
Da se upoznaju. Ne,
Putnici to ne rade…

Putnici vole pustinjske cvetove
I ne kupuju poklone
Jer su opsednuti zvezdom
Koju prate do granica ludila.
Pitanje je samo gde je granica
Jer i sam svemir se, kažu, širi.

Putnik putnika prepozna,
Stidljivo… Posmatra ga,
Ali mu nikada ne poverava
svoja iskustva, jer je svačiji put
Dovoljno svačiji i dovoljno obojen
sebičlukom i strahom,
Da nema potrebe da plašimo jedni druge.

Ne, putnici nisu strašni.
Putnici nisu neustrašivi.
Oni ne znaju baratati oružijem.
Sviraju klavire, violine…
Pišu lošu poeziju i sudbonosnu prozu.
Krišom mere puls.
Boluju od nesanice,
Oplakuju mrtve
Dok se ne umore dovoljno od puta…

A kada umorni, istrošeni,
do iznemoglosti dokoni
pokušaju da izađu iz kuće…
Shvataju da je put isuviše opasna,
po majčinu matericu ubitačna,
opcija koju bi jedan
Istinit i umoran putnik
Mogao izabrati…