KADA SE DO UŠIJU ZALJUBIŠ U MALAGU (DRUGI DEO)

8. januara 2016.

Svako jutro, iako počinje isto, donosi dan velikih izazova – videti u par sati što više od nekog andaluzijskog grada, upoznati se sa njegovim stanovništvom i osetiti bar deo tradicije. Budilnici zvone jedan za drugim, jedan po jedan ustaje iz kreveta i trči u toalet, pakuje “daily bag” i odlazi na doručak. Ali pre svega, uzvik sa terase: “Živela Malaga”!

Košnica od nas desetoro u sobi, žamor, smeh, šuškanje, prepakivanje, izvlačenje slamčica za tuširanje, pravljenje menija za doručak od dvopeka, sirnog namaza, tune i pahuljica, gledanje fudbalskih utakmica u dnevnom boravku, kokteli i pivo na krovu, dugi razgovori uz kaficu na stepenicama, sastavni su deo boravka u hostelu. Svi su se spakovali i uputili ka Gibraltaru, odnosno malom španskom gradu sa druge strane aerodroma – La Linei de la Konsepsion. Britanci, ponosni što su tako strateški važnu tačku preuzeli od Španaca, koriste svaku priliku da im stave do znanja čija je “stena”. Srpski državljani ostaju na španskoj teritoriji ukoliko nemaju vizu za Veliku Britaniju. Sve dok ne proradi onaj čuveni inat “nećeš ti meni”, pa probaju da se provuku preko granice kao državljani EU. Za odlučne, prepreke ne postoje! Mi nismo bili spremni za rulet. Štaviše, bio nam je potreban odmor i lagano kupanje.

Zaputili smo se ka autobuskoj stanici, skrivenoj neposredno iza ogromnih tržnih centara “El Corte Ingles” i “Larios”. Semafor sa čikicom koji stoji na bicikli pokazuje zeleno. Dolazimo do zgrade zaobljenih uglova. To je mogao biti nacrt samo jednog genija. I bili smo u pravu… Gaudi je svoj trag ostavio i u Malagi.

Buka, užurbani putnici sa koferima, razglas o polasku buseva. Kupujemo karte za Nerhu, mesto koje su svi hvalili kao najlepše na Obali sunca. Put od oko sat i po, poslužio nam je kao “hop-on hop-off”. Turistička primorska mesta, španska sela (uh, teško ih je shvatiti), maslinjaci, vinogradi, bele kuće… Silazimo kod parkića i krećemo ka moru. Na putu nam se našla velika “Mercadona” i ponudila nam još veći izbor hrane. Šta poneti za piknik na plaži?! Kroasančiće, sok i tiramisu… Njami! Spustili smo se desno od Balkona Evrope, do plaže La Kalaonda (La Calahonda). Čisto more, talasi koji zapljuskuju stopala ljubiteljima sunčanja ispred kućice u steni, rastafarijansci koji uživaju uz zvuke rege muzike, bogati Skandinavci na terasi hotela iznad plaže, hiperaktivni Japanci sa supersoničnim fotoaparatima i ogromnim objektivima načičkani na vidikovcu i mi, sa ručkom na peškiru. Klopa, kupanje i natapanje orahovim uljem. Pesak mi masira leđa i kao da poručuje “odmori se malo”. I jesam, zaista jesam…Pre polaska za Malagu, morala sam da imitiram Japance opsednute fotografisanjem, pa sam se uputila na Balkon kako bih zabeležila trenutak u kome se visoke palme njišu na vetru i više podsećaju na Šri Lanku, negó li na Mediteran. Ali ja Mediteran ne bih menjala ni za šta na svetu…A ni Malagu!

Sišli smo iz autobusa iza turističkog info-centra i zaputili se na kumpir. Moja stara istanbulska ljubav, krompir punjen raznim salatama, sačekao me je i u Španiji. Ova zemlja sakuplja sve najbolje od drugih! U trenutku pomislim da u mom želucu nema mesta ni za vazduh, ali onda vidim dezert! Calle Pozo del Rey, slepa ulica skrivena iza amfiteatra, mirisala je na palačinke koje nose imena po holivudskim zvezdama. Moja zvezda je bio Robert de Niro, sa nutelom, orasima i sladoledom od čokolade. Buen provecho, Njupalice! Oduševljena ovih nadimkom glavne junakinje “Jedi, moli, voli”, odlučila sam da sebi tepam na taj način dok uživam u hrani. Draga Liz, izvini, moram na kratko pozajmiti tvoj nadimak, bar dok sam u Španiji, meki za gurmane. Umazana od uha do uha, uživala sam u svakom zalogaju. Gomilale su se kalorije, koje sam kasnije potrošila penjući se na poslednji sprat hotela, do koktel-bara na terasi. Plavo svetlo, opojan miris parfema i pogled koji razoružava. Lepo izgledaš večeras, Malaga! Uvek skromna kada su komplimenti u pitanju, samo je pocrvenela.

Jutro je objavilo novo lice mediteranske lepotice. Skinula je šminku i crveni cvet, pa tako sanjiva krenula na plažu. Vezala nam je oči, držala nas za ruke i povela u nepoznato. Pravo na “ples smrti”! Skinula sam povez i shvatila gde sam… Zajedno sa hiljadama “navijača” ulazim u arenu. Prizor iz starih filmova: žene sa lepezama u dugim suknjama, muškarci sa decom na ramenima i orkestar. Trčim uz stepenice i ježim se od uzbuđenja. Iako smo došli pola sata ranije, iako su ovo samo vežbe za glavne borbe, arena je skoro puna. Nešto malo mesta ostalo je na suncu. Nek’ izgorim! Jednom živiš kao Španac, kroz tradiciju. Dolazimo u drugi red. Ispred nas je starija gospođa sa crvenom lepezom, pored nas prodavac hladnog piva i vode, iza masa koja pokušava da se probije do što boljih mesta. Stiže i naša grupa, direktno iz Kordobe.

Tradicija borbe sa bikovima potiče iz 711.godine kada je organizovana prva korida u čast krunisanja kralja Alfonsa VIII. Vekovima se smatrala sportom aristokrata, a toreadori su bili na konjima. Današnji način borbe postoji od XVIII veka, kada je kralj Felipe V zabranio učešće aristokratiji. Običan narod, nemajući novca za konje, izlazi bikovima na megdan, hrabro stojeći na sopstvenim nogama. Ovu tipičnu špansku tradiciju su počeli “uvoziti” Portugalci, Meksikanci, Francuzi, a počela se održavati i u jednoj indijskoj državi (s tim što nema ubijanja bikova i korišćenja oružja), kao i u Omanu. Danas, pored velikih borbi za prava životinja, tradicija je očuvana, ali se ne sme naširoko reklamirati. Tradicija kaže da su bikovi plemenite životinje koje se specijalno uzgajaju za borbe i da se nakon nesrećnog kraja u areni, koriste u prehrambene svrhe. Kanarska ostrva i Katalonija su jedine pokrajine koje su rekle “ne” koridi (od dve arene u Barseloni, jedna je tržni centar). Biti toreador u Španiji znači biti nacionalni heroj. Prestiž, slava i bogatstvo. Po borbi se zarađuje i do 200.000 evra (od prodaje ulaznica i televizijskih prava). Novac za koji je potrebno hrabrosti, jer izlazak u arenu znači izlazak na bojno polje. Smrt vreba u svakom momentu iz rogova ove životinje. Koliko je fanatizam zastupljen kod Španaca govori i podatak da oko milion njih godišnje poseti koridu. I veliki umetnici su je obožavali: čuveni slikar Francisko Goja prvi je u svojim delima ovekovečio borbe sa bikovima, a Pablo Pikaso dobio matadorsku kapu od svog prijatelja, koja se danas čuva u njegovoj rodnoj kući.

Borbe najavljuju feriju, sajam ili vašar koji mi godinama zadaje glavobolje prilikom rezervisanja smeštaja u Malagi. Suočila sam se sa tim, oči u oči! Svojima nisam mogla da verujem. Ovde se Feriji (sada moram velikim slovom iz ogromne počasti) pridaje veći značaj nego Novoj godini. Vatromet u luci, desetine hiljada ljudi na ulicama, unapred rezervisani restorani i kafići, koncert evrovozijske predstavnice Edurne na plaži Malageta… Kao naš Beer fest u najboljim danima, samo što je ovde ceo grad Ušće (ili Donji Kalemegdan, ako ćemo po mom subjektivnoj mišljenju o “zlatnom dobu” Festivala piva). Inače veseli Španci, postaju još raspevaniji, razigraniji i pričljiviji. Piju “Cartojal”, vino u roze ambalaži, dele poljupce i zagrljaje, uživaju u svom nacionalnom identitetu.

Ponekad poželim da budem Špankinja sa crvenim cvetom u kosi i dugom suknjom, da plešem flamenko i pijem sangriju, ali onda se setim koliko se samo naježim svaki put kada Gasola i ekipu u košarci dobiju Saletovi puleni, kada zasvira “Bože pravde” i zasijaju medalje na grudima naših sportista. Uvek mogu uzeti kastanjete i zaplesati u opancima, kao pravi ratnik globalizacije koji ruši razlike među ljudima. Dosipaj i meni jedan kartohal. “Živeli, Malaga!”, ali i “Živela, Malaga!”

Autorka: Maja Jauković

Izvor: Backpack Calling