Kad počnem da se sećam

14. maja 2018.

Ne znam da li smo i dalje oni isti ljudi kao što smo bili ono jednom na dolaznom peronu beogradske autobuske stanice. Sećaš se? Onda kad je bila velika gužva posle prvomajskih praznika, a moj novčanik ispario iz torbe kao sapun u toploj vodi.

Ja sam plakala celo veče iznenađena ljudskom pakošću i zlobom (jer mora da si zloban kad kradeš od studenta), a ti si me tešio i ćušno u džep celo blago – 1000 dinara.

Snalazili smo se tih godina kako smo znali: ručali u menzi kao u najelitnijem restoranu, umesto sendviča u pekari kupovali smo đevreke, čokoladice smo kupovali „na meru“. Sve nam je bilo „na meru“ sem ljubavi. Nju smo rasipali kao da život traje jedan jedini dan. (Nismo je još potrošili.)

Je l’ se sećaš kad smo se pravili odrasli u holovima pozorišta, nosili smo duge kapute i ozbiljna lica – jer tako treba. Na koncerte smo odlazili malo opušteniji, ali opet svečano „bitni“ – jer mi idemo zajedno na neki prestonički događaj!

Kad počnem da se sećam, vidim decu provincijski zbunjenu svetlima i trolama. U grlu me zasvrbi od iznenadnih suza. Jer se nismo dovoljno igrali, jer nismo dovoljno lutali, jer nismo dovoljno.

Da sam tada znala da ćemo biti ovoliko srećni, ne bih se toliko plašili kad te ugledam. Ranije bih se ušuškala u tvom srcu. Poljupcem, zagrljajem, pesmom. Sada bih znala. Tada nisam imala pojma da ne možeš da pogrešiš šta god da uradiš, jer se u sećanjima sve računa kao najveća dragocenost – pa i greške.

Kad počnem da se sećam, nešto mi zaigra u stomaku i ispod trepavica, ali taj ljubavni ples traje jedan treptaj. Ne puštam ono što je prošlo da se proliva po onom što je sada.

Sada je vreme za SADA. Za nove greške i nove prave stvari. Za sve ono za šta ću ti za deset godina reći: trebalo je više. Da upijamo pogledima kako rastu, kako se od beba pretvaraju u decu, ljude, čarobna bića. Da znamo da će vreme proći, da će oni odrasti. Da će prerasti cucle, pelene i flašice. Da će gugutanja zameniti rečima. Da će vrtić zameniti škola, a naše nespavanje jednačine iz domaćih zadataka.

Kad počnem da se sećam, poželim da sebi kažem: ne brini toliko, sve će to proći. Diši. Disanje je važno. Čini sećanja svežim. Pa kad otvoriš tu konzervu u duši – jednako miriše na ljubav.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: Unsplash.com