10 mar Jurim sunce

Srećan praznik. Hvala ti, smejem se. Volim te i danas i svaki dan, nastavljaš. Opet ti je pošlo za rukom. Šta. To. Šta to. Da se smejem. Znaš da sam do maločas htela da plačem. Zašto. Pa ne znam, dan je, u suštini, lepo počeo – pozvala sam sve žene koje volim: baka mi je rekla da danas neće spremati ručak, iz principa – to me je nasmejalo; Lenka (7) mi je izreferisala šta je napravila mami za doručak i kako ih je tata iznenadio – i tu sam nešto razmišljala – divno je to, znaš. Pre sam mislila da je to samo neki praznik za mame i bake, a danas znam – to je nešto lepo za čitav ženski rod. To je jedna mala revolucija smisla. I treba je negovati, od rođenja. Ne kažem da ne treba da nas volite ostalim danima, ne kažem da ne treba da budete fini inače, ali, rizikujem da me proglasiš formalistom – volim što imamo svoj dan.

Volim što mi je mama, i kada sam imala 12 godina, ostavljala ceduljicu sa porukom Srećan ti Osmi mart, cmok, mama na stolu, pre nego što pođe na posao. Konkretno, tada mi je poklonila neku šljokičavu kupku za decu, koju sam merkala danima pre, sećam se. Tata me je navikavao na poseban tretman tog dana, nimalo ispod onog koji je imala mama. Nije važno koliko imaš godina, važno je da si žena. Važno je da znaš da si – važna. Tata to nije radio samo tog dana. On je i inače car, samo što je tog dana praznik, a kad je praznik lepše si obučen nego drugim danima i imaš lepši ručak na stolu i svi ste zajedno i sve je nekako baš kako treba. Više nego inače. I to nije šminka.

Razumem sve vas, koje se borite za ravnopravnost. Koje nećete cvet, nego revoluciju. Razumem i to, da vas nervira što svaki dan nije praznik, ali – mislim da problem nije u datumu, nego u vašim pogrešnim izborima. Oni samo dođu više do izražaja, kad su praznici. Pa skontaš da inače rmbačiš, dok on ispija pivo i gleda tekmu, zavaljen u fotelji, a tog dana te obasipa ružama. Do ponoći. A onda, Jovo – nanovo. Kapiram da onda budeš besna. Na njega, na sebe. Na tu razliku. Datum nema ništa s tim. Očekivanja imaju. Izbori imaju.

Odrasla sam u porodici u kojoj se praznici vole. Učena sam tako da od svakog dana napravim praznik. To ne znači da smo uvek i u svemu saglasni. Znači samo da mi je neko na vreme objasnio da, ako sam već tu, treba uvek da gledam ka suncu. Svi hoćemo da nam bude lepo, a ne kapiramo da se na tome svakodnevno radi. Stalno, prosto, treba juriti sunce. Takvu revoluciju hoću, umesto cveta! Onu, najvažniju – u glavi. Da, ako si već tu, ako stojiš i postojiš, ne kukaš i ne kriviš nikog za svoje pogrešne izbore. Da, jesu se neke hrabre dame izborile da ovaj dan slaviš. Pa zašto ga onda ne slaviš. Zašto hejt. Nisi tu gde jesi, da bi okretala leđa suncu. Tu si da ti bude lepo. Praznici to lepo samo malo pojačaju. Daju mu još jedan razlog.

Ne kažem da mi nije jasna ravnopravnost. Ali, jebeš ti tu ravnopravnost, kada su mi se baš danas zaglavila vrata. Da, vrata. I ne, nisam uspela da ih otvorim. I da, zvala sam muško, koje je otvorilo ta ista vrata. Nije strašno priznati da nešto ne možeš sama. Prosto – nije. Strašno je što si ogorčena na muški rod – zbog svog pogrešnog izbora. Strašno je što živimo u zemlji u kojoj se raspravlja o muškom i ženskom pisanju. Spisateljica je ona kategorija na koju prevrneš očima, dok je pisac za poštovanje i divljenje. Čuj! A opet, čekajte, zašto vas to toliko boli, ako ste se okružili pravima. Zašto, ako on voli ono što pišem i svako malo me zapitkuje kada ću da napišem knjigu. Zašto, ako me voli danas i svaki dan. Zašto, ako je moj izbor pravi.

Neću da dižem glas za jednakost. Neću da kažem da sve mogu sama. Neću, jer nije istina. Neću, jer mi identična osoba ne treba. (Ni sa sobom ponekad ne znam kud ću.) Ljubav je da se dopunjujemo. Da ti znaš nešto, što ja ne znam. I obratno. Da ne stavljamo na tas, šta je važnije i veće. Koga briga. Normalno je da ne znam šta ću sa vratima, koja su se zaglavila. Niti sam čula da postoji – bravarka. Ne kažem da ne bi bila dobra u svom poslu, samo kažem da su muški zainteresovaniji za alat. I imaju jače ruke. Ne kažem da mora uvek da bude tako, al uglavnom jeste. I to je ok. Ne želim da budem jača od njega. Ne želim da umem sa alatima, jer mene alati ni najmanje ne interesuju. Ne želim da sve mogu sama. Želim nekog s kim neću morati da sve mogu sama. Želim ljubav danas i svaki dan. Želim da nam svaki dan bude praznik. Želim da ti uvek pođe za rukom. Šta. Da se smejem. Želim da mi uvek pođe za rukom. Šta. Da tebe zasmejem. Želim da ne moram sama. Želim da znam da nisam sama, čak i kad mogu i moram.

Želim … Jednu šljokičavu kupku za dvoje, hvala.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com