20 mar Junica

“Zašto junica? Ne znam ni sam. Nikada joj to u lice nisam rekao. Govorim tako o njoj, jer to čujem u glavi kad mi njen lik izleti ispred očiju. Kako sam došao do tog naziva, stvarno ne znam. Upoznao sam  je jednog   juna. U stvari, tada sam je prvi put skinuo golu. Neki vlažan, neuravnotežen jun je bio. Sigurno nije zbog toga. Ali, možda?” Pali cigaru i izbacujući prvi dim, nakon dubok udisaja, nalakćen na sto, odgovara na moje pitanje.

Sreo sam ga posle toliko godina. U prljavoj birtiji na uglu ulice u kojoj smo rođeni. Kao da je prošao vek. Nismo se mnogo promenili. Još gestikulira, viče i dramatizuje, kao nekada. Pesnik. Tako smo ga zvali. Za zadatak je jednom naučio napamet brdo nekih Šekspirovih soneta i tako ih blentavo, sa dečačkim žarom govorio odeljenskoj Juliji, da smo popadali na zadnjice. Niko je nije imao. Čuo sam da je umrla. I dalje ne psuje, iako oko sebe ima auru alkohola, rečit, uzaludno romantičan.

A ja, dalek svima kao i pre. Ne znam ni što sam mu prišao. Nostalgija, valjda. Mislim da je više od toga morala da bude želja da ga saslušam. Da pitam. Da govori. Da me opet nasmeje, kao onda. Ja pišem, škrabam, nagvaždam, a on Pesnik.

Dosta je propao. A opet je isti. Osedeo. Nisu nam neke godine. Pije neku krdžu, malo je žutiljav u licu, ali živopisan, kao i nekad. Počinje sam priču, o nekoj junici. Voleo je da je jaše.

“Jašta. Baš sam voleo. Nalegnem na nju, da izvineš, a ko da sam na brdašcu. Ima je odasvud. Ne. Nije debela. Mazna. Takva je. Stavim je preda se, pa je nagnem malo, a ono pucaju sapi, lutka. Sva čvrsta, svud kipi, a meni milina.”

“Ma znao sam je od ranije. Bila zatelebana u nekog Balvana. Ja mu nadenuo ime. Šta ćeš? Dece nemam, a volim da nadenjujem imena. Pa kad nemam kome, ja tako. A stvarno je balvan. Preko njega sam je upoznao. Slušao sam jedared kad joj je objašnjavao kako i zašto se burma nosi na prstu na kome se nosi.” Odmiče se malo od stola, puni pluća vazduhom i nadima se ko petao, podiže ramena i spuštenom bradom ka vratu, počinje dubokim, sporim, zamuckujućim glasom, “Znaš, ovako, iz srce ide jedan nerv. I on, ovako, ide, znaš”, desnom rukom, spuštajući je niz levu, pokazuje, “I tako, onda, ovako, tu u prst, `de je burma, ovako kuca, ono, pulsira i zato, znaš. Gledao sam, znaš, kad je pričao jedan doktor na televizor.” Obojica počinjemo da se smejemo, on verovatno od muke, a ja jer ne moram ni da ga vidim, kad Pesnik kaže, još ovako, onda je pravi balvan.

“Raskinuo je on.” Nastavlja veselo. “Ona da poludi. Naš`o neku oštrokonđu, pa mu bio merak da menja. Lep, sunce mu, al` Balvan. Pričala meni ona sve to. Peripetije, svađe, mirenja, ljubav, mržnja. Pa malograđanština, šta ćeš. Nego jednog je dana vidim ja, ide ispred mene. Utegla se nešto, nisam je odmah prepoznao, ali korača, a sva se njiše i trese. Onako, primamljivo. Ubrzam korak, sustignem je. I taman kad sam hteo samo da proletim pored nje, da bih nakon nekoliko koraka usporio, da bi me opet prestigla, ona mi se javi. Poluosmeh, tugaljive okice, plačni ton. Krenemo tu reč na reč, kad vidim ja, sama. Plen. Poče neka kišica. Reče da su joj gotova predavanja, pa sedosmo u neki kafić.”

“Požali mi se Bog zna šta, ja je kao tešim, a sve joj se više približavam, pa je dodirnem, pa kao da je zagrlim u znak podrške, a ona ništa. Daje se. Malo po malo, prestade da cmizdri i poče da se smejulji. Prija joj. Ja lupetam. Oslobodim se i ja, lepa mi. Pozovem je kod mene. Moji bili u selu. I tu bi šta bi.” Osušilo mu se grlo. Priča li priča. Poziva kelnera i naručuje duplu, ja odmahujem rukom i premeštam noge pod stolom. Uzima dozu i nastavlja: “Kao oblačić. Da si je vid’o. Zategnuta, mož` dasku čovek o nju da polomi. Jaka, a sva mekana. Kosa joj popadala po dojkama, a ja da umrem. Zajahala ona mene. Osećam teška mi, ali druže, kako me je uzela. Oluja. Prava oluja. Puna bedra, moćan stomak, struk tanušan, a ona onako oniska. Zadnjica, k`o dva balona povezana za telo. K`o da se rvemo. Tu ti ja malo zapnem i hop, uspnem se uz nju. Na vrhu sveta, druže.”  Zastaje. Zamišljen, sa bleskom u očima, na kratko prekida povest. Mršti veđe, lice mu se izdužuje, a uglovi usana se povijaju na dole. “Junica. Moja.”. Uzdiše.

Prekinu ćutanje nizom nekih glupavih pitanja o meni. Odgovaram šturo, brzo, izbegavajući potpitanja, što direktnijim lažima. Šta da kažem. Da sam srećan koliko mi drugi dozvole, jalov, neplodan kao pisac, da sem meni bliskih ljudi niko nije čitao roman o porođaju Eve Braun kojim rađa antihrista. Ni njima se nije dopalo. Iskreno, ni meni. Nezaobilazno ređamo sudbine i razmenjujemo podatke o školskim drugovima. Raštrkani, kao pred požarom, ostala nas je tek šačica. Otišli, poludeli, obogatili se, kako koji. Samo još on živi tu, u starom kraju. Školu su preimenovali, srušili garaže, posekli lipe i ostavili samo jedan platan, posiveli zelenilo, uokvirili igrališta žicama. “Kao Sing- Sing.” Pravi grimasu, širi ruke i naručuje još jednu duplu.

Otpija gutljaj i nastavlja: “Dugo smo bili zajedno. Za moje prilike. Samo sam merk`o priliku da je skinem i da polegnem po njoj. Nije se bunila. Znam i ja za jadac. Ali ne samo to. Vidim gleda me, onako, milo. Tepa mi, miluje me, umiruje me telom, raspaljuje pogledom. A ja, rastem. Prođe neko vreme, postade ozbiljno. Volimo se i spavamo. Pravimo decu i uživamo. Već poleteo. Te sam muž. Pa biću tata. A sve ne vidim kako proređujemo viđanja. Malo pričamo, a samo je jašem. Šta ćeš, budala. Uzavrela mi taština, pa mislim da sam vranac, a ne primećujem da sam samo rasplodni bik. Držim je kao malo vode na dlanu. Kad najedared zove me ona da pričamo. Razmišljam sve je dobro, ali možda sam malo preterao. Pobenavio. K`o velim sebi, iskontrolisaću se i umiriću je time. Kad ona, tras, kraj. Te nije htela da me zavlači, pa mnogo sam se zaneo. Nije trebalo da bude tako. Žao joj je. Ne možemo dalje. Nema za nas napred, samo ravna linija. Ja ćutim, razmišljam kako da je skinem još jednom. Ne dade se. Kaže bilo je dosta. Zastanem, malo porazmislim i zvekne me. Zbog Balvana. Pominjala ga je tih dana. Kao srela ga.” Nasmeja se priglupo i pomireno sa sobom.

“Video sam je posle par meseci, da. U stvari oboje. On onako balvanast, stamen i ogroman, a ona kao neka živuljka pored njega. Gleda ga kao tele u šarena vrata. Sav joj je lep, nagizdan, a ona njegova nagrada, najvredniji ukras. Pobeg`o sam. Nije me  bilo sramota, nego, šta ću ja tu. Zort od zle sudbe. Pa se sklonio.”

“Šta?  Oženio sam se brzo posle toga. Ostavila me. Sirotinja, prosek, običnost, to sam ti ja. One traže lipicanere. A ja, rasplodni bik.” Zasmeja se i zahrka par puta. Niko se nije osvrnuo na njegov cik.

“Video sam je opet. Danas.” Umiruje se i ozbiljnim glasom nastavlja. “Šeta sa Balvanom i gomilom dečurlije. Izgleda da se vole.” Nalakćen, drži ruku na ustima i jedva i da čujem šta mi govori. Vidim da rukom ne pridržava toliko glavu, koliko stiska usta i vilcu. Da ne vrisne, da ne zaplače. Pogled mu je sve pijaniji, a beonjače sve mutnije. Nema suza, ali ćuti. Ne govori već desetak minuta. Naručuje opet dozu i opet ćuti. Ustajem, plaćam račun. Ostavljam koju paru za još neku turu. Prolazim pored stola, zastajem uz njega i dodirnem mu rame. Promrdam ga malo i polazim. Osvrćući se da ga pogledam, zatičem ga nepomičnog, zagledanog u istu tačku u koju je gledao i malopre.

“Znaš kako me je zvala? Zec.” Podiže pogled i izdiše kroz nos, zgađeno, prkosno.

Pesnika sam tada video poslednji put. Ubrzo posle našeg viđenja poginuo je tokom nevremena koje je pogodilo stari kraj. Jedini preostali, omatoreli, debeli platan pao je na mog pijanog školskog druga, koji je pod njim zaspao, izvalivši se iz korena.

Pomislim ponekad na njega. Pomislim, kako li mene zove moj Udav.

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: blogspot.com, pinterest.com, thefabuloustimes.com.