11 jan Jugonostalgičari, Jugoletargičari, Jugorobovi

„Igra rock ’n’ roll cela Jugoslavija, sve se oko tebe ispravlja i savija.“ Poklič uz koji smo odrastali svi mi rođeni u praskozorje blagopočivše SFRJ. Znamo mi kako je kad si savijen, ali nam ispravljanje ide teže i sporije nego praistorijskom čoveku na putešestviju od čovekolikog majmuna do dvonožnog uspravnog mislioca.

Sukob generacija je neizbežan. Ispisnici mojih roditelja i moji vršnjaci sukobljavaju se oko Juge.  Jedni pate za njom, za Nesvrstanima, Sletom, Maršalom, Plenumima, Pionirima, a drugi baš to razumeju kao predigru nasilja u kome su odrastali. Dok se prvi brane neznanjem, drugi ih optužuju, potpuno nevine, za sremski front, Goli Otok, Mas Pok i ostale baljezgarije drugova i drugarica.

Moj stav je krajnje ambivalentan, ako ne i amfoteran. U najmanju ruku pomirljiv, i to na širem planu.  Ako kao deo sebe i svog identiteta prihvatam junake Kosovske bitke ( koji su svi, kao i Njegoš, bili tragični junaci), montanjere Srpskih revolucija, mučenike Balkanskih i Prvog svetskog rata, onda ne mogu, a da ne prihvatim i borce NOB- a i Ravnogorce. Za razliku od nekih naroda imali smo ne jedan, nego dva antifašistička pokreta. Istoriju pišu pobednici, pa zato su i autori udžbenika skorašnje istorije i najproblematičniji. Moj su ponos i Obilić i Boško Buha i Hajduk Veljko i Despot Stefan i Milunka Savić. Čini mi se da je najveći problem sa Velikom nam državom, što je mnogi ne doživljavaju kao deo sebe, a neki ne prihvataju da je usnula.

Imam puno zamerki na tu zemlju što „pljune i zapjeva“ (najviše što pseudo – građanska klasa nije pružila nikakav otpor primitivizmu), ali ono što me čini ponosnim je što se temeljila na antifašizmu, što je verovatno sa današnje tačke gledišta, nepojmljivo strendžerima, koji misle  da smo krvožedni manijaci, što žive po pećinama. Ta činjenica je jednako deo mene i mog indentiteta, kao Srbina, kao i Kosovo, ćirilica, ali i Meša Selimović i Skender Kulenović. Borba za slobodu, nepristajanje na kompromise, nepodleganje torturi, sve je to zamenila letargija. Živimo na istom mestu već više od dvadeset godina, i svedoci smo državnih mimikrija koje se dešavaju. Tom krizom indentiteta i pritisnuti kamatama računa, za lagodan život druge polovine prošlog veka, koji su nama, sa zakašnjenjem, došli na naplatu, postali smo nesposobni da sagledamo prošlost iz svojih nezavisnih vilajeta!

Nisam bio Pionir, ali se sećam Avramovog dinara, Dejtona i Oluje, pa neka niko ne zameri što o epohalnom opitu zvanom Jugoslavija (ako smo Južni Sloveni, zašto nije Jugoslovija) nemam stav opčinjenosti. Iako je tako, ponosno sam pevao „Hej Sloveni“, koliko ponosno pevam „Bože Pravde.“

Možda smo od predvodnika Trećeg sveta postali Jugo robovi (na anglosaksonskom narečju reč za Slovene se fonetski poklapa sa rečju rob), ali smo uvek bili slobodoljupci.

Ceo karambol koje nastaje kada se govori o našoj istoriji mislim  da bi mogao da bude rešen, izjednačavanjem svih učesnika, bar u jednoj ravni (imaju još dve ravni u prostoru da se u njima prepliću, nipodaštavaju i mere). Ta ravan je ako bar za sada ne, politička i naučna, ono umetnička. I Nemanjići (državotvorci i crkvograditelji i mirotočivi) i Hrebeljanovići (otimači, branitelji i sveti ratnici) i Sokolovići (veliki veziri i patrijarsi) i Karađorđevići (ujedinitelji, oslobodioci i pogubljeni) i Obrenovići (novoprvovenčani, mecene i zatrti) i Tito (bravar, Maršal i ljubičica bela) i Draža (kraljev đeneral i narodni Čiča) i svi oni nesrećnici što se nastaniše ovde (slaveći Peruna i klanjajući se drveću) i mi što ostadosmo (slaveći slavu, bodreći Noleta i čekajući izbore), svi smo mi isto!

Kada je tako, zašto ne možemo da se složimo, da se ne slažemo (monarhisti i republikanci, levica i desnica, Cigani i Grobari, Karađorđevićevci i Obrenovićevci, radikali i liberali, naprednjaci i demokrate, fenseri i hipsteri, folkeri i metalci…), i bar tako započnemo izgradnju Skadra na Bojani, između naših razdvojenih obala. Imamo na čemu da gradimo budućnost, jer nismo siročad, a i „ treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih…“, kako kaže veliki Pekić. Pa da počnemo da razmišljamo o toj deci na taj način, kako bi krenuli da ih i rađamo i učimo svemu što je lepo, ostavljeno nam u amanet.

Uz reči pesme „Ječam žnjela Kosovka devojka“, na ritam pesme „Maršala Tita junačkoga sina“, pozdravlja Vas pravoslavni svetonazor.

Smrt fašizmu, amin!

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: Evgenija Samsonova, kupindo.com