22 jul Još jedan zalazak sunca

Stajao sam tako na najvišem soliteru u našem kraju i ćutao. Moj prijatelj je ležao malo dalje od mene na toplom betonu i gledao u nebo. Besciljan pogled. Prazan. Ogromna užarena lopta polako je uranjala u izdignuti pejsaž brda i planina, daleko na horizontu. Tišina je bila opravdana i nimalo teška. Znao sam njegovu misao.

-Da li si ranije uživao u zalascima? – upitah ga.

-Uživam i sada. Nije se ništa znatno promjenilo. –  reče.

-Znam, ali posle svega što se desilo, zar i dalje misliš da je sve isto? – nastavih sa pitanjima.

-Ne. Ja nisam isti. Ja sam drugačiji. Iznutra. Sve ostalo je isto. Ti si isti. Zašto si ovdje sada? –

 upitao je tiho.

-Zvao si me… i ja sam došao. – odgovorih zbunjen pitanjem.

-Tačno. Zvao sam te i ti si došao. Nisi ni pomislio drugačije zar ne? Da li znaš da sam zvao i Petra i Mariju, i kao što vidiš oni nisu tu. Očigledno da je moje stanje promijenilo njihov stav prema našem prijateljstvu. Kao da su oni… a ne ja… ne razumijem to. Meni sad trebaju ljudi – govorio je, a ja se osjetih čudno nepristupačan dubinama njegovih misli.

-Zalazak je danas lijep. –  rekoh u pokušaju da promijenim temu, ali sam istog trena zažalio.

-Opiši mi. – reče kratko ignorišući moju nesmotrenost.

-Pa, sunce je prilično veliko danas, crvenije nego obično. Ne raznosi oči kad gledaš u njega. Nekako je nježno. Po krajevima kao da gori sitna vatra. Unutra kao da je sazdano od magme. Već je do pola iza planina. Nebo iznad je blagi gradijent od tamno plave do tamno narandžaste. Tri mala oblaka igraju igru oblika pored sunca – rekoh.

-Uvijek sam se divio kako umiješ sa riječima. Hvala ti. Ova misao o suncu će da me održava danas. –  reče.

-Prilično se dobro držiš, obzirom na okolnosti. –  rekoh.

-To samo tako izgleda. U stvarnosti, nije baš tako. –  uzvrati mi tiho.

-Kako je u stvarnosti? –  upitah. Ćutao je nekoliko trenutaka.

-Jedna misao me raznosi. Da sam znao da će poslednji zalazak sunca koji sam vidio biti baš posljednji koji sam vidio, gledao bih pažljivije. Uzimamo zalaske sunca zdravo za gotovo. Svake večeri mi njihova lica prolaze isped očiju. Gledam ih nasmijana i sretna po posljednji put u životu. Onda se iskrive i počnu da se tope kao voštane figure izložene prevelikoj toploti. Grabim rukom ka njima, da ih uhvatim, spasim, ali ne mogu da se pomjerim sa mjesta. Vrisak. Bol. Mrak. I sve tako. – reče, a jeza mi prože tijelo kao nikad do tad.

-Znaš da kod mene uvijek možeš da dođeš. Zašto noćas ne bi došao? Gledaćemo… – počeh, ali zastadoh u trenu, svjestan njegovog praznog pogleda u daljini.

-Ne brini. Sve je u redu. Biću dobro sam – reče.

-Pitaš li se nekad šta bi bilo bolje: da si gluv ili da si slijep? – upitah ga i pogledah ka njemu. Jedva vidljiv trzaj prodje izviše njegove usne.

-Nema potrebe da se to pitam. Postoji razlog zašto sam ostao bez vida. – reče tiho.

-Koji? –  upitah. On se okrenu ka meni i prvi put posle nesreće me pogleda ravno u oči. Osjetih se čudno.

-Bog mi je uzeo vid iz samo jednog razloga. Uzeo mi je vid da više ne bih mogao da uživam u svjetlostima i predivnim zalascima sunca. Uzeo mi je vid da ne bih mogao da uživam u ljepoti svijeta. Sve to iz razloga što želi da jedina stvar koju mogu da vidim jesu njihova lica, koja iskrivljeno zure u mene svake večeri, topeći se pred mojim rukama vapeći za pomoć. A ja im ne mogu pomoći. To je moja kazna. I ja sam sasvim u redu sa tim. –  reče, a ja osjetih nekako da je to istina.

-Mislim da to ne bih mogao da izdržim. – rekoh iskreno.

-Sve je stvar perspektive. Gledam na to kao na lični pakao zbog loših izbora koje sam donio. – rekao je i nastavio da gleda u nebo.

I sam nastavih da gledam u već minulo sunce i tamno plave planinske vijence pitajući se da li bih ja ostao ovdje, na ivici ovog solitera, da nisam u mogućnosti da vidim ovo što sam upravo vidio. Siguran sam da ne bih. Ali, to sam samo ja.

Autor: Dejan Popović

Fotografije: favim.com