08 jan JESEN SAMURAJA

Samuraj koji je postao gladijator

Ponekad i negativne kritike mogu biti dobra preporuka, jer da nisam na sajtu „Politike“ pročitao komentar o Jeseni samuraja, možda i ne bih gledao film, a ovako me je ipak kopkalo da sâm vidim da li je Dubravka Lakić  bila u pravu za ono što je zamerila reditelju i scenaristi. Tim pre što me film Mali Budo uopšte nije oduševio, želeo sam da vidim hoće li novo ostvarenje Danila Bećkovića biti bolje ili je i dalje sve ostalo na nivou neuverljive komike.

I mislim da se reditelj ovaj put bolje snašao, te da je Jesen samuraja mnogo bolji nego Mali Budo, osim možda onom delu publike koji očekuje da se smeje na plitke crnohumorne dosetke. Za takvu publiku prethodni Bećkovićev film bio je idealan, a što se Jeseni samuraja tiče, kritika i publika ne bi uopšte trebalo da ocenjuju efekat komike, nego da bolje zagledaju kakvu nam poruku nosi priča i da li obrađuje neke probleme o kojima se do sada ćutalo i u kinematografskim i u svim drugim umetničkim ostvarenjima.

Možda bi čak sve bilo i bolje da je reditelj izbacio one scene koje jedino i služe za izazivanje smeha kod publike. Dubravka Lakić je u pravu što oštro kritikuje reklamno pozicioniranje proizvoda iz scene u scenu, a u pravu je i kad kaže da se cigarete pojavljuju „dramaturški neopravdano“, s obzirom na to da je glavni junak, koji bukvalno ne vadi cigaretu iz usta, ustvari vrhunski sportista u punoj kondiciji.

(Moguće je da u tom preteranom konzumiranju nikotina ima i umetničkog revolta prema savremenoj licemernoj propagandi o ostavljanju cigareta, tim pre što propaganda dolazi baš iz onog kulturološkog podneblja koje je decenijama nametalo cigarete kao neku vrstu statusnog simbola, i to najčešće putem popularne sedme umetnosti.)

Čak je i jedna od prelomnih scena, kad glavni junak Vladica odlučno kaže kako je najzad pronašao svoj put, nabijena komikom i tako napravljena da se publika mora ne samo smejati, nego i ismejavati protagonistu, kao da je on predmet satire, a ne društvo oko njega. Ipak, kako se priča bude bližila kraju, videćemo da se „samuraj“ nije šalio, nego je čak dokazao da je spreman da svoj život iz korena promeni i krene u pravom smeru.

Jesen samuraja nam pokazuje koliko smo kao pojedinci izgubljeni u svetu kriminala i koliko smo nemoćni da bilo šta promenimo. Ustvari, svemoćni smo, ali pod uslovom da se od takvih štetnih pojava distanciramo i da sa promenama počnemo od samih sebe. A ko želi i dalje da živi opasno i pod adrenalinom – široko mu polje!

Vladica je sanjao da bude samuraj, a postao je moderni gladijator i cirkuska zabava za dokone i sumnjive tajkune. Ilegalne borbe u kojima nema pravila, a koje finansiraju šverceri i kockari, možda ne zauzimaju dominantno mesto u filmu, ali svakako su te scene najbitnije, koliko god bile bačene u senku forsirane komike i zaklonjene dimom iz mnogobrojnih cigareta.

Od potresnih scena gde je jedan vrhunski sportista prinuđen da se maltene bori do smrti kako bi oduševljena publika željna krvi bila zadovoljena, mogao bi da se napravi jedan poseban film, i to ne komedija, naprotiv: prava tragedija modernog društva.

Bila bi to priča o novoj vrsti robovlasništva.

Mladi sportisti, podstaknuti lakom zaradom, svesno pristaju da budu gladijatorsko meso nekih novopečenih robovlasnika, pa dok sportisti rizikuju zdravlje i život u borbi bez pravila, dotle novi robovlasnici još više pune svoj novčanik i podstiču klađenje na svoje štićenike, kao da su u pitanju psi ili bikovi.

Pitanje je, međutim, koliko ovdašnji scenaristi imaju hrabrosti da se upuste u istraživanje novog robovlasništva i da javno ukažu na taj problem, a takođe bi na mestu bilo pitanje da li bi i jedna takva priča uopšte uticala na svest šireg auditorijuma.

Ukazao je Danilo Bećković i otkud novim robovlasnicima smelosti da se tako ponašaju: otuda što nesmetano sarađuju sa policijom i inspekcijom. No, i taj segment priče ostao je nekako u pozadini, kao da se htelo reći: jeste tako, kriminal cveta, ali mi obični smrtnici tu ništa ne možemo, osim da ponekad kritikujemo, a pošto naša kritika ionako nema efekta, onda se i ona pretvara u običan humor.

Sa te strane gledano, ovo je jedna autosatira, jer donekle se podsmevamo i sebi što jesmo deo takvog sveta a nemoćni smo da bilo šta promenimo na bolje. Jedino što možemo, to je da se potpuno sklonimo od takvog sveta, što će „samuraj“ na kraju i učiniti, i da krenemo nekim svojim putem i izgradimo neki svoj svet, koji možda neće biti tako materijalno obezbeđen, ali će ipak biti sigurniji, nećemo biti ničiji robovi i nikome ništa nećemo dugovati za naš uspeh.

Sve ostalo je smejanje i podsmevanje, jer drugog leka protiv gorke stvarnosti trenutno nema.

Autor: Dušan Milijić

Fotografija: sm.ign.com