15 feb Jelenin otac je mrtav

Bio je 4. januar, jasno se sećam. Izbrojao sam novac iz džepova. Petsto dinara. Osećao sam se loše. Otišao sam do psihijatra, školskog druga, da tražim da me primi u dnevnu bolnicu, malo zbog društva, a više zbog besplatnog doručka. Trebala mi je nekakva pomoć.

Čekali smo na klupici u hodniku. Čovek do mene je počeo prvi.

„Čujem glasove, jebiga. Ponekad svakog dana.“

„Jebiga. Nemoj da slušaš vesti. Evo ti cigareta.“

„Hvala.“

Psihijatar me je primio.

„Koliko vidim, dobro se boriš. Čuj, otpustili su 230 ljudi iz Staklare. Nema gde da se sedne. Dođi za mesec dana. Prepisaću ti lekove.“

„Samo sam hteo društvo i besplatan doručak.“

„Dobićeš ti besplatne lekove. Šetaj, budi u formi.“

„Dobro, doviđenja.“

Uzeo sam lekove na recept. Popio od svega po malo. Zatim sam seo u birtiju i naručio da jedem. Platio sam unapred. Zatim sam se onesvestio. Jednostavno sam zaspao za stolom. Probudio sam se uveče, u susednom gradu, šok-soba, intenzivna nega. Stavili su me na infuziju, skinuli golog, zakačili za aparat za merenje pritiska i za EKG i ugurali mi kateter. Ležao sam tako u mraku. Čovek do mene je krkljao. Užasno.

Posle par sati išlo mi se u wc. Velika nužda. Uradio sam to. Medicinski brat nas je obišao sa baterijskom lampom.

„Ovaj, ukakio si se…?“

„Da.“

Detaljno me je obrisao vlažnim maramicama i toalet-papirom.

„Čovek do mene krklja već satima. Mislim da je mrtav.“

„U, jebote, ne…“
Opipao mu je puls i proverio aparate.

„Jelenin otac je mrtav! Jelenin otac je mrtav! Zovite dežurnu lekarku da sastavimo zapisnik!“

Svetlo je dopiralo iz hodnika. Ušetao je sedokos čovek i seo na stolicu. Gledao je u mene.

„Popio si nešto. Ali si se probudio.“

„Ako se ljudi ovde ne probude, biće prekasno.“

„Već je prekasno. Šta si popio?“

„Od svega po malo.“

„Dobro, popijem i ja ponekad. Ali tako se pada u komu. Pozvaću ja tebi ujutru psihijatra.“

„Jelenin otac je mrtav.“

„Dešava se svakog dana. Videćeš ti. Hehehehe…“

Otišao je. Pokušao sam da odremam. Upalilo je. Izgurao sam do jutra. Gledao sam oko sebe. Medicinska sestra me je držala na oku. Čačkao sam kateter.

„Šta diraš to? Šta to čačkaš?“

„Smeta mi.“

„Skinuću ti ja posle. Pa ćeš kući, kada proverimo da li si u stanju da hodaš, Pesniče.“

Sedokosi čovek je ponovo došao.

„Ne ide taj nikuda. Ostaćeš još jedan dan, da se stabilizuješ. A i za kaznu.“

Sranje. Nema interneta, telefona, odeće, a Jelenin otac je mrtav.

Kuvarica je došla i donela hranu. Medicinska sestra me je upitala:

„Hoćeš da jedeš, a?“

„Hoću.“

Uspravio sam se i sve smazao.

„Usta ti još uvek rade.“

Ležao sam, gledao u plafon, spavao. Došla je starija žena. Psihijatar.

„Pa dobro, valjda si toliko pametan da ne…“
„Slučajno.“

„Hoćeš da te polečimo malo?“

„Neću. Hoću kući.“

Doneli su crnu plastičnu kesu sa mojim stvarima. Selotejpom su prilepili cedulju sa mojim imenom i prezimenom. Povadili su mi igle i kateter.

„Nema krvi. Nisi se inficirao, srećom. Navuci ove kese na noge, da vidimo da li možeš da hodaš“

Sedokosi čovek je bio tu.

„Ne gledaj u pod. Gledaj u mene.“

Pogledao sam ga u oči i došetao do njega dok su me dve medicinske sestre držale pod ruku.

„Šetaj sada do kraja sobe i nazad. Pa ti dajem otpusnu listu.“

Šetao sam. Tu su bile i medicinske sestre. U povratku sam bacio pogled na ostale ljude koji leže.

„Ne gledaj tamo, tamo nema ničeg lepog“, reče jedna.

Proverio sam džepove pantalona i obukao se. Sve je bilo tu. Pošli smo ka izlazu, ka kombiju Hitne pomoći. Jedna od medicinskih sestara je dotrčala i poklonila mi dvesta grama kafe. Potom smo se vozili kombijem. Davao sam vozaču instrukcije. Dovezao me je do zgrade. Pozdravili smo se. Otključao sam vrata od stana. Opipao sam kožu ispod duksa. Jedna od EKG nalepnica je još uvek bila tu. Odlepio sam je. Seo na krevet. Ispružio se. Bilo je dosadno. Otišao sam u kafanu gde sam naručio hranu.

„Ti ! Zaspao si za stolom pa smo zvali Hitnu ! Stric mi je skoro preminuo usred slave. Zašto se sve meni dešava? Daću otkaz !“

„Pa, bar sam platio…“

„Jesi, doneću ti da jedeš. A onda idem u Tunguziju.“

„Mogu li i ja sa tobom?“

„Premlad si.“

Jeo sam. Cigančići su prosili da kupe cigarete. Dao sam im deset kinti, pa su neke babe počele da ih teraju.

„Za koga radite, bagro mala?“

„Za MUP i BIA.“

„Mrš napolje!“

Pokazali su babi srednji prst i utekli. Žvakao sam. Usta su mi još uvek radila.

Autor: Marko Antić

Fotografija: weheartit.com