23 jan Jeben je to put

U ovom svetu buke i galame, kada se stihovi smatraju retkim prestižom ili ludošću, postoje oni koji nastoje da budu osobeni.

Čak i ovaj uvod zvuči otrcano, kao uvod u neki staromodni crtani film, zastarelu bajku.

Ali ima ih. Ima nas. Kao  usamljeni oblaci koji često  krase čas plavetnilo čas sivilo nebeskog svoda i bivaju neprimećeni. Niko ili  retko ko zastane da im se zadivi. Oni su visoko, van smera kojim se većina kreće. I ponekada, i oni bi dole među ljude, radi družbe, radi smeha i podrške, ali niti umeju da se spuste niti bi to što priželjkuju dole dobili. Njihov dom je visoko u vrhu nebeskog svoda. Tamo gde ih tako osetljive ništa ne može dotaći. Oni su nežni, ali opstaju u najsurovijim uslovima, oni vide ono što svet ispod njih ne može ni da zamisli. Oni vide pticu u letu i oči zaljubljene devojke koja zuri u nebo, vide kada i najviša grana najvišeg stabla na svetu zavijori na vetru, oni vide sve, ali  kao usamljeni begunci čekaju da ih neko o tome pita.

Čak ni oni koje bi to zanimalo ne nalaze svrhu u propitivanju oblaka. On je prema mišljenju većine tu pa tu. Naviknuti na njega, ne vide u njemu posebnu svrhu niti čar. Iako on tako puno zna i oseća. On je za njih samo običan oblak. Ali iako naizgled običan on je posve jedinstven. On zna i da je svako drugo biće jedinstveno i lepo. I misli, kada bi svi to isto znali, podigli bi svoje glave ka njemu u znak podrške i prijateljstva, uputili bi mu osmeh i mahnuli. Kao što je i on spreman da svakome razvedri dan. Prateći ljude od kojih želi samo osmeh, on im ponekada nenamerno napravi senku i zakloni sjaj. Zaluta tako i on, ali se na kraju uvek vrati svom jedinom domu, najbliže suncu, visoko u nebesima, tamo gde je možda usamljen, ali gde je i u najsurovijim uslovima jedino spokojan i svoj.

Čitajući tako ove sopstvene misli nažvrljane na neko  otrgnuto parče papira, pomislim da kao da neka detinjasta i istinita ja sustižem ovdašnju sebe i vukući se za rukav, govorim: “ Tu sam, nisi sama. Razumeš li poruku?“ Valjda razumem. Razumem da vrlo često u životu pronalaženje i praćenje nekog svog sopstvenog puta podrazumeva mnogo usamljenosti, teškoća i odbacivanja. Ali osobenost bića je nedobaciv dar, pečat koji je dobio svako od nas. Na nama je da li ćemo ga prepoznati i razvijati istrajavajući u svim situacijama i pri tom nastojati da  dostojanstveno, ne narušavajući svoju bit negujemo ljubav prema svima i svemu oko nas. Nešto kao voleti, a ostati svoj.  Jeben je to put.

Autorka: Nevena Veselinović

Fotografija: weheartit.com