19 jul Isidora

Opet su se oblaci rimovali sa nebom.
Umirao je decembar u mojim plućima.
Jutra su mirisala na kupine i mesečinu.

Ponedeljkom sam psovao
vozače tramvaja
i tvoje oči,
Isidora.

Zeleneli su se borovi na staklima.
Prašina mi ostavljala smeh.
Izazivao me vazduh na rubovima usana.

Pucali su glasovi niz beogradske padine
dok sam nekoliko puta
završavao pesmu suncem,
Isidora.

Ptice su opraštale jedan posiveli san.
Muzika je punila usta peskom.
Kapilari su prokrvili nebo.

Ljudi sa leptirom umesto srca
su mi pričali o tebi
dok sam obmanjivao sneg,
Isidora.

Nevino je biti izgubljen
u pejzažima od tkiva i suncokreta
i drveću mrsiti grane vetrom.

Možda bih i znao kako mirišu
sazvežđa tvojih zenica
da sam znao da postojiš,
Isidora.

Autor: Đorđe Topalović

Fotografija: weheartit.com