20 okt Intervju: Milinko Ametović-Beganović

Milinko Ametović-Beganović je već dve godine aktivni član Pozorišne akademije i Pozorišne grupe „Papilon“ u Beču. Snimio je dokmentarac o svom selu Joševa. Veruje u svoje snove i nada se da će jednom zaigrati na srpskom filmu.

Kad ljudi odu iz svog zavičaja u inostranstvo, obično smatramo da tamo negde rade najlošije poslove. Čime se ti baviš u Beču?

Ne možemo staviti sve u jedan koš. Možemo slobodno reći da većina radi posao koji je ispod njihovog nivoa. Jednom prilikom sam u solarijumu sreo radnicu koja je naše gore list. Uplovili smo odmah u razgovor, jer se naši ljudi svuda prepoznaju. Ona je u Srbiji diplomirani meteorolog, a ovde radi posao ispod svog „nivoa”. Zašto? Jednostavno, naša država obično otera u svet kvalitetetne ljude. Ne umemo da cenimo ono što imamo.

Kada smo se doselili u Beč, moja majka je radila kao pomoćnik kuvara, sve do pre par godina, kada je dobila unapređenje i mesto kuvara. To je dokaz da u Beču imamo ljude koji žele da budu uspešni u svom poslu. Da se vratimo na mene: ja sam pre nedelju dana završio trogodišnju školu i dobio diplomu sa kojom mogu da se zaposlim u svakoj kancelariji ovde. Pored toga, već dve godine sam aktivan član Pozorišne akademije i Pozorišne grupe „Papillon“ u Beču. Tamo trenutno igram u predstavi „Mi deca sa stanice Zoo”, u režiji Violete Stevanović i Ane Stefanović.

Da li se sećaš trenutka kada si odlučio da se baviš glumom?

Tačnog trenutka kada sam odlučio da se bavim glumom se ne sećam, ali znam da je ta misao oduvek bila prisutna u mom životu i mom životnom planu. Kad god sam govorio o budućnosti uvek bih naglašavao da moram da se bavim glumom – jednostavno, ne mogu da zamislim dalji život bez tog zanimanja.

Ko ti je najveća podrška?

Dok mnogi mladi glumci govore da im je porodica najveća podrška, ja „punim baterije” na nastupima. Pored mnogih saradnika, publika je ta koja mi daje podsticaj za dalji rad. Ovde u Beču skoro svake sedmice negde nastupam – od promocija knjiga do večeri poezije. Posle nastupa mi uvek prilaze ljudi i upućuju mi pohvale. Jedna gospođa mi stalno poklanja čokolade. U pitanju je Danica Marinković. Imam veliku podršku i od svoje prijateljice, saradnice, savetnice i mentora – Mirele Tomas. Mnogi organizatori već misle da mi je ona menadžer i da samo ona odlučuje gde ću da se pojavim – moram da ispravim taj nesporazum, jer ja sam, pre svega, samostalan umetnik, bez menadžera, bez ljudi koji me preporučuju.

Glumiš za „svoju dušu“. Gluma je tvoja najveća ljubav, ali pored „umetničkih obaveza“ završavaš i školu. Kako uspevaš da uskaldiš sve svoje obaveze?

Pa, ne možemo baš reći da glumim za „svoju dušu”. Ja pre svega glumim za publiku, a pored toga je gluma i moje lično zadovoljstvo. Školu sam pre dve nedelje završio i mnogo sam srećan zbog toga, jer sada imam više vremena za „umetničke obaveze”, kao što ste rekli. Dok su uporedo tekle škola i praksa, jedva sam stizao da spavam osam sati, koliko je prosečno čoveku potrebno. Preko dana praksa i učenje, predveče probe, a između toga sastanci sa organizatorima, piscima itd. Uveče učim tekstove i mnogo čitam jer smatram da glumac mora biti načitan i intelektualno jak. Da nemam kalendar u kome su zapisani termini ovih obaveza, ne znam kako bih funkcionisao. Trenutno se situacija malo smirila, ali opet imam svakog dana nešto u planu. Za ovaj mesec imam već dva cela dana snimanja za jedan film ovde. Pored toga, tu su i nastupi, a nastup ne podrazumeva samo pojaviti se tamo i odraditi posao. Treba najpre dobro naučiti i uvežbati tekst, zatim uskladiti sa tim scensku garderobu, a ja se trudim da odelo uvek bude različito kako bih se u najboljem svetlu pokazao publici – i tu već ode jedan dan.

Da li je započinjanje glumačke karijere u inostranstvu ludost ili hrabrost?

Za one koji znaju šta hoće u životu, to je hrabrost. Ludost je za one koji ne znaju šta žele od života. Lako je za ljude koji tačno znaju šta žele od sebe i od drugih. Teško je onima koji ne znaju ni jedno ni drugo.

Interesantno je to da si snimio dokumentarne emisije o selu Joševa, odakle i potičeš. Kako si došao na ovu ideju?

Pre par godina počeo sam da se interesujem za istoriju svog sela i nisam pronašao skoro nikakve informacije. Bilo mi je krivo da ne znam šta je tu pre bilo i hteo sam da obezbedim budućim mladim ljudima to što ja nisam uspeo da pronađem. Proveo sam mnogo sati u razgovorima sa najstarijim ljudima iz Joševa, ali sam shvatio da sam ne mogu upamtiti toliko dobro koliko mogu slika i ton da zabeleže. Tako su se rodile dokumentarne emisije o Joševi. Svaki put kada sam odlazio u Joševu snimao sam po nekoliko epizoda i onda ih postavljao na internet – time sam tamo stekao veliku popularnost.

Koliki je uticaj izvršila na tebe Olivera Katarina?

Ona je glumica i umetnik u pravom smislu tih reči. Gledajući njene filmove i slušajući njene pesme, ja sam se zaljubio u njenu ličnost. Bio sam spreman da je upoznam po svaku cenu. Desio se i taj momenat u maju 2010. Imala je koncert u Domu sindikata i tamo sam je upoznao. Poslala je auto po druga i mene, jer je i on obožava. Tako smo otišli da je upoznamo. Taj dan ću pamtiti čitavog života.

 U Srbiji malo znamo o kulturnom životu svojih ljudi u Beču. Da li nam možeš reći nešto više o tome?

Imamo bar tri kulturna događaja nedeljno ovde. Nekada ih je i više, pa onda ne znamo gde da odemo i šta da pogledamo.

Možeš li nam otkriti svoje dalje planove?

Trenutno sam u fazi u kojoj mnogo razmišljam o budućnosti i zaista ni sam ne znam kako ću dalje. Na Akademiji glume mogu tek za godinu dana da polažem prijemni, jer sam ove godine zakasnio ne znajući njihove termine. Kao što rekoh, trenutno ne znam kako ću dalje.

Zašto si ti crna ovca?

Juče me je pozvala Umetnička agencija i otvoreno su mi rekli da nemaju trenutno nijednu ulogu sa tekstom za mene, jer nemam plavu kosu i ne ličim na Austrijanca. Ja sam odgovorio da sam svestan toga i u šali sam im rekao da bih sigurno dobio i veću ulogu kada bih se ofarbao u plavo, jer bih tada bio pravi Austrijanac. Za sada imaju samo ulogu emigranta, koju mogu da mi ponude.

Tijana Banović

Fotografije: Milinko Ametović-Beganović