23 jan Imao je oči pesnika

Imao je oči pesnika. One krupne, setne oči, ograđene ruskim tajgama, u čijem se središtu nalazila jutarnja magla. Retko kog bi puštao u tu svoju šumu. Posebnima je bilo dozvoljeno da se izgube i da večno koračaju tu.

Kada bi padala kiša, obično je bila kratka, tek toliko da da jaču boju šumi. Otopila bi sneg i oterala maglu.

Imao je oči pesnika. One krupne, setne oči, u koje se povremeno uvlačio prozračan, mesečev srp, stapajući se sa šumom koja bi dobilaja drugačiji odsjaj.

Umeo je da trepće brzo, kada bi se sunce uvuklo u šumu. Kažu da mu je smetalo, jer bi šuma počinjala da se povlači skroz do ivice kruga. Crna rupa bi bivala velika i pretila je da proguta šumu. Zato je valjda i živeo na severu.

Imao je oči pesnika. One krupne, setne oči, u koje su povremeno boravile ptice. Krišom su sa pticama tu bili i oblaci. Po koja vrba, koja u svojoj krošnji nosi i senovite reke polarnog neba, ušuškala bi se negde između nemog obećanja njegovih šuma.

Imao je oči pesnika. One krupne, setne oči u koje se samo ja nisam uvukla. Da li ću ikada prenoćiti u tvojim pospanim tajgama, moj severu?

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: pinterest.com