26 okt Igralište

Napuštene ulice, miris lavande memljivo zahvata prazninu vazduha, probijajući se do utrnulih ljuljaški, ispod kojih se pruža šljunčana bezdan, ranjena otiscima stopala nekih dalekih sećanja, uspomena. Ono što je ostalo od smeha, tonulo je ka tlu, zajedno sa klackalicom koja se povija na vetru, gubeći od protivnika, teškog u svojoj veličanstvenosti. Zraci se nečujno poigravaju usnulim božurima, setno posmatrajući uvele latice, rasute pod stopalima odraslih ljudi, zatvorenih u telesni tesnac, rukama grabeći ka spoljašnjosti, neuhvatljivoj.

Zaustavljam se.

Sunce otužno miluje neizbaždarene poglede, skrivajući se u prostranstvima mojih senki, sivilom prikovanih za beton. Puštam suze u šake, dok se šapat podlo iskrada sa dlanova, prepustivši me tišini prkosnih sunovrata. Vešto se slivajući niz obraze sećanja, lazurne suze krojile bi gorčinu.

Predao sam korak starim putevima, probudivši ljubav, dete koje je veselo uspinjalo svoj osmeh ka visinama, potom ga bacivši bespuću. Šakama stežući metal, radost je brazdala nežne dlanove, dok su zvezde krasile dubine kestenovih očiju.

Zadržavam dah.

Moje telo pomalja se kroz uspomenu, zakivci nesrećno oglašavaju sa trule grede, oslikavajući moje pokrete u nezaborav. Otvaram oči, boje se šturo smenjuju pod mojim pogledom, izbegavajući obličje, telesnost koja im je oduzeta. Osećam kako se život spotiče o moje obraze, poput okrutnog šamara.

Ustajem.

Suze se udaljavaju sa obraza, utapaju u prašini kojoj sam predao uzdah, zaputivši se ka zaboravu.

Gde odoše sva ona deca?

Autor: Marko Galić

Fotografije: wordpress.com, photo.net