24 dec I posle toliko godina…

I posle toliko godina nije mogao skinuti pogled sa nje. Rešio je da dolazi na njene predstave sve dok mu to ne pođe za rukom… dok ne prestane da uživa u svakom njenom pokretu. Svakom detalju u njenim pokretima davao je značenje i smisao. U svemu video lepotu njenog bića. Svakom se divio – tankom ručnom zglobu koji se graciozno savija da od njenih dlanova i prstiju napravi savršenu figuru, vitkosti koju jedino balerine imaju, tankom vratu labudice, skladnosti njenog tela dok se izvija kao da lebdi u vazduhu, daleko od tla. Bina je ne oseća – toliko je lagana, krhka, dok igra uz čarobnu muziku poput one iz Diznijevih bajki. Sa lotosovim cvetom u kosi, skupljenoj u savršenu punđu, bila je lepša nego ikada. Nije primećivao ostale plesače i plesačice… za njega, ona sama pleše, ljupko skakuće sa jednog kraja na drugi, igra nevinu igru zavođenja u tom belom kostimu, koji žele imati sve devojčice…

Reflektori je uvek čine nervoznom, on to zna. Niko ne bi primetio, jer ona uživa, sa nežnim osmehom preko lica poput onog u polusnu. Kada mu je prvi put to priznala, nije znao kako da je umiri. I sada, kada su verovatno godine iskustva bar donekle umanjile golicljivi osećaj u stomaku, tačno zna šta bi joj rekao, da mu sada to prizna – da sve to bleštavilo postoji tu samo da učini da njena prozirna lepršava haljina blista i menja boju, da šara najlepše nijanse i pastelne prelaze po čitavom njenom telu.

Ali ona sa njim odavno ne deli svoje strahove, nesigurnost. Više se ne oslanja na njega dok vežba ravnotežu. I to ne samo zato što joj je ona sad savršena i oslonac joj više ne treba. Više mu ne pokazuje dotrajale baletanke od kojih joj prsti prokrvare. Ne gleda je kako se priprema za nastup, broji u sebi do 50 i nazad, nervozno šeta gore-dole i krši ruke.

Skoro koliko i plesati na vrhovima prstiju, teško je pronaći balans između ljubavi i karijere… praviti kompromise u korist istih, doneti ispravne odluke, činiti pravedne izbore… svakog dana. Gledati na sat, propustiti probu ili večeru na važan dan, praviti planove svakodnevno, meriti osećanja, ostaviti ih za kasnije, isključiti ih. U suzama otići.

Otišla je jedne noći i više se nije vratila. Uradila je to, kako kaže, zbog njega. Nije više mogla da podnese da joj on bude na drugom mestu, a da zaslužuje mnogo više. Tako je bolje za oboje, kaže. Mada zna da tamo, gore, dok pleše, misli na to da je on gleda. Još uvek. Još malo. Kada se bude poklanjala na kraju, baciće pogled na prvi red. Prošetaće ga po licima, poznatim i nepoznatim, koja ustaju da joj kliču sa osmesima oduševljenja. Po dlanovima pocrvenelim od tapšanja… Tražiće jedne ruke, koje su je vešto vodile kroz sobu kada je prvi put vezala baletanke i popela se na njihove rubove, a zatim poklekla i zvonko se nasmejala, od srca. Ruke koje su je vodile kroz dane, godine… Jedna od njih uvek bi noću počivala oko njenog boka, dok spava. Nijedna od njih večeras nije tu.

Jer ne gleda u poslednji red, sedište u desnom ćošku, gde neobrijani muškarac sa mrkom kapom sedi i čak ni ne diše, a da aplauza nema, čula bi damare njegovog srca, iako je milju od njega. I dok joj osmeh polako nestaje, a uskoro i silueta iza kulisa, zna da će noćas, kada se svetla pogase, strah od reflektora iščeznuti. Kada skine baletanke i kostim, kada prestane biti balerina i ponovo bude samo ona, zna da će želeti da obuče njegovu staru vunenu košulju i ušuška se pokraj njega, kao nekada, kada je na vrhovima prstiju plesala samo po sobi, pazeći da ga ne probudi.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: favim.com