08 dec „I do believe in fairies!” (treći deo)

Svlačim sa sebe dan i odevam se u noć. Prilazim prozoru i širom otvaram šalone. Papir i olovka su na stolu, čekaju me da pozvonim, da ispišem tajnu šifru, ostavim je na doksatu i ugasim svetlo, a upalim san. Iz dubine, baš kao na filmu, poziva me glas… Pita budna li sam, sanjam li, verujem li u nemoguće, ima li me među željama, žudim li, tragam li za odgovorima bez  pitanja, borim li se sa vetrenjačama, živim li?! Pružam ruke ka njegovu izvorištu, spremam se da poletim, da ugrabim iskru Petrove večne mladosti, da ponovo verujem u vile, da iz vrećice večno mladoga duha koji ne zna za strah ukradem nešto od praha optimizma i vedrine, kojim cu ubedemiti neki svoj budući život, svoje male ruke, pogled rođen iz moga pogleda, snagu iz moje snage… Onu koju ću naučiti kako se veruje, kako se ne posustaje, onu koja će čitati bajke sa knjigom izvrnutom naopačke – jer se jedino tako otkriva suština, jedino se tako živi namesto da se životari…

*

Osećam ruku na svojim plećima dok u polusnu izgovaram: „I do believe in fairies – I do, I do!!!” To moja matera, zabrinuta nad tim rečima što ih ne razume, misli kako eto, samo, ružno sanjam, kako ću se prehladiti od te oktobarske hladne noći… I dok vrti glavom i govori: „Vi ćete me, deco, u grob oterati!”, shvatam kako je i ona, kao i hiljade drugih, prestala da veruje, kako je zaboravila… a ja se, eto, još uvek ne dam – ne dam ni po cenu kijavice, crvenog nosa i papirnih maramica!

Na ekranu se pojavljuju poslednja slova odjavne špice „Petra Pana”… gasim TV, zatvaram prozor, nazuvam papuče… spremam se da zakoračim u novi dan…

Autorka: Nataša Simić

Fotografije: sodahead.com, walcrazy.com