07 dec „I do believe in fairies!” (drugi deo)

I dok se klackam dvojkom od Bristola (prethodno sam je čekala čitavih 40 minuta… do tada bi „lazarevac” već stigao do Žarkova…), pogled mi bludi čas kroz prozor na samom kraju mašine, čas preko nešto malo usulih putnika spreda… Beograd je na potesu od Brankovog mosta do Kalemegdana uvek nekako siv – čak i kada ga šara jesen, kada ga belilom ogrne sneg, kada olista zelenilom. Napolju trube automobili, šleperi, autobusi… svetina se nekuda žuri… Jedan čovek u plavom „pikapu” nervozno pogleda na sat i trubi… dugo trubi… sustiže ga kamion čiji šofer, držeći ruku pri uhu, sa nekim u besu ispravlja krive Drine… a glas mu se skriva, odbija o staklo kabine i gubi – nevažno je… U traci pored naše projurio je autobus. U tom mimohodu, o stakla su se odbila mladolika lica umivena prvom pravom, egzistencijalnom strepnjom, sanjiva lica što usnula žure ka prestonici, ogrezla u nadanje da će im baš ona podariti to nešto, da će im podariti – sve…

Oktobar je… Dovlačim se tromo do prvog izlaza… Pogledam na sat koji je odbio osminu ovog ponedeljka… Jedan gospodin kunja na crvenom hladnom sedištu; na stanici tramvaj cimnu – čovek se trže, zagleda se usnulo oko sebe pa, pošto shvati da može ukrasti još koji minut životu, pognu glavu nazad u svoj zabrinuti dremež.

Oktobar je… Dok čekam da dan ozeleni, na semaforu je žutu smenila crvena. Kasnim! Užasno kasnim! A tako ne volim onu otrcanu: „Izvinite, mogu li prisustvovati? Hvala”, izrečenu u poluglasu! Petar bi tu samo uleteo, vragolasto se nasmejao i seo u poslednji red jedanaestice, gde niko drugi do njega samog ne bi čuo lenji glas što iz godine u godinu stameno izgovara večite istine… Učinio bi to tako kao da je čitav svet tu samo zbog njega; da njemu skine kapu i pokloni se pre nego odbludi tražeći Nedođiju…

I dok slušam kako je Jakšić dizao svoje male bune, kako se Kihot borio sa vetrenjačama, a Zmaj sa smrću – polako shvatam da u njima Pan nikada nije zamro, da je, dok im je daha bilo u nedrima, tinjao u odblesku lojanice na zidu, ostavljao zlatnoga praha u mastilu, koje bi potom porađalo slova što sviraju nekako čudnu melodiju, koja je zvuk večnosti…

 Na sledećem predavanju čekala nas je Vendi, strpljivo, u čeznuću, sa uzvišenim notama svoga velikog Ja koje sanja, tako prokleto mnogo sanja i iz tih snova nedri bunu jedne Isidore, Desanke, Mire…

Prebrajamo slogove, krstimo rime, iskopavamo metafore, tumačimo nešto što se samo naslutiti da, toplo, tugaljivo, ali opet snažno, borbeno, nežno. I onda, sve je gotovo za ovaj dan… Onda mi, družina, kupimo gomilu hartije crnih malih slova, koja bi trebalo da nam posluži kao mapa koja vodi put blaga zakopanog, skrivenog u mračnim lagumima, među prašnjavim policama pod ključem… Panovi banditi istu bi čitali izvrnutu naopako jer je, za ime boga, nemoguće činiti drugačije sa ovim spisima našim, a pod uslovom da se pošten čovek želi snaći u Nedođiji, shatiti sva njena pravila i zakone… Spuštamo se potom tromo za stolove kafea prozaičnog imena, spuštenih plafonskih svodova nalik na pećinu – i tu se na trenutak, ali samo na trenutak, otvore vrata čudesnoga sveta iz kojega onda zdipimo po koju ideju, lepu misao, kvaku za bolji svet. Pokori se tu i poneka vetrenjača, zapodene kakav grandiozni plan, pokrene prava mala buna sa kojom se voljno izađe među mali svet ispred Studentskog trga broj 3, da se odluči kuda dalje: levo ili desno, u malo ili veliko, među obične il’ među neobične, u večitu sadašnjost ili put budućnosti – one u izmaglici, u obrisima, bez ivica, granica i drugih trica, ali sa zrakama što bodro seku sivilo i mrak.

Autorka: Nataša Simić

Fotografije: blogspot.com