02 feb Hodaj.

– Je l’ glupo što sam se jutros probudila u njegovom krevetu?

– Buđenje nije glupo.

– Tijana, ne mislim na to tvoje filozofsko buđenje. Mislim na krevet.

– Krevet je meni posle olovke, papira i tastature omiljena stvar na svetu. Krevet je skroz okej.

– A što mi je malo glupo zbog dešavanja u krevetu?

– „Dešavanja“ su isto okej, ukoliko si zadovoljna. To zadovoljstvo, pored ljudi, umeju još samo delfini da osete. Zamisli, sve ostale životinje se samo „dešavaju“ zarad proširenja vrste.

– Znači nisam životinja.

– Nisi.

– Znaš, neko bi me osudio…

– Ja neću!

Neću.

Zato što sam milion puta ja ispala životinja. U krevetu. Na poslu. U tekstu. U tuđem tekstu. U životu.

Zato što volim da pišem. Kažu da je moje piskaranje filmično. I da živim film. I da sam zanesenjak. Da se takve nikad ne udaju. Ili se mnogo kasno udaju.

Zato što volim da crtam. Devojčice i čudovišta. Ne znam šta bi psiholozi rekli kada bi videli moje crteže. U poslednje vreme naročito volim da crtam po zidovima. Volim flomastere. Ovde već mogu i sama da skontam da bi psiholozi rekli da sam detinjasta. I to bi bio kompliment. Da se razumemo, meni je i „jebi se“ kompliment. Zato što se više izgovara, nego što se dešava. Zato što često ostaje na papiru ili među stisnutim zubima.

Zato što imam „u naletima dementnog“ deku.

Tako lekari kažu.

Taj deka je za Božić doneo jednu košulju do mene i rekao: „Pre šezdeset i jednu godinu sam u ovoj košulji zaprosio tvoju baku. Išao sam skoro tri sata peške do njenog sela, da bih čuo ‘DA’. Nikad nemoj da prestaješ da hodaš!“

Tako sam ja videla.

Zato što odlažem stomatologa.

Zato što pušim paklu i po dnevno.

Zato što ubedim sebe da mi nije hladno, ukoliko zviždim.

Zato što nekad nemam pojma šta radim.

Zato što ne volim lubenice.

Zato što smatram da smo pogrešno naučeni da se do ljubavi teško dolazi. Borbeno, krvlju, strategijski. Ljubav je kad je sve lako i jednostavno. Nema komplikovanja. Nema strahova. Nema čekanja. Nema očekivanja. Nema možda. Nikakve sile i kvantne fizike.

Samo osećaj.

Da hoćeš.

Ili da nećeš.

I da te taj neko hoće.

Ili neće.

Ja sam izabrala da hoću.

Nekog ko je šest godina mlađi.

Da, to je godište mog mlađeg brata.

Da, brata kome i dan-danas iščupam uši.

Nekog ko ne misli da je moje pisanje i crtanje budalaština.

Nekog prema kom ću uvek biti delfin.

Za krevet. Za zagrljaj. Za sve.

Danas je tačno deset meseci od kad sam izabrala da hoću.

Nemam vremena za osuđivanje.

Samo za hodanje!

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: favim.com