06 jan HLADNOĆA I TOPLI KROASAN

U današnjem svetu previše je svega. A tako je malo pravih stvari.

Onda nije ni čudo što me je danas jedna scena na ulici snažno pogodila, gotovo ošamarila. Sve se dogodilo dok sam stajala na tramvajskoj stanici i čekala da se tramvaj lenjo dovuče, zajedno sa prvim zračkom sunca tog hladnog decembarskog jutra.

Ispred ledenih i tamnih zidova jedne državne institucije, u centru našeg velegrada, u rano jutro, sedi pogrbljena žena, gleda u zemlju, a njen mršavi dlan ispružen je prema užurbanom radnom narodu, koji je ni svojim perifernim vidom ne primećuje. Prosi. Oskudno obučena u stare krpe i ogrnuta nekim pocepanim, prljavim ćebetom, smrzava se na mrazu, dok je prolaznici u mislima osuđuju što ne radi kao sav normalan svet, što nije radila kad je mogla, pa da sad troši svoju penziju, nego čeka tuđu milostinju. Ne zna, niti može da zna njene muke, njenu priču. Kao da bi neko to radio da ne mora.

Iz pekare preko puta izlazi jedna mlada gospođa, nosi u kesi topli hleb i u rukama mirisni kroasan sa džemom. Prolazi pored žalosne starice, na trenutak se čini da je ne primećuje. Htede da uzme jedan zalogaj, ali ipak odustade. Onda se okrenu, vrati par koraka i u staričin dlan spusti taj divni, sveži, tek ispečeni kroasan. Starica podiže glavu, blagosilja je i sa najlepšim osmehom, iz najvećih dubina napaćene duše, zahvali joj se. Žena na njene blagoslove samo odgovori : „Nemojte mi zahvaljivati. Ja sam gladna samo ovog jutra, ovog trena. Vi ste gladni svakog dana.” Ta rečenica odzvanjala mi je u glavi i kada sam izašla iz tramvaja, mnogo kasnije.

Nije žalosna ta jadna starica. Niti je žalosna njena gorka sudbina koja ju je naterala da prosi za parče hleba, u centru Balkana, na hladnom trotoaru u jednoj od glavnih beogradskih ulica, ispred zgrade na kojoj se ponosno vije naša zastava, u kojoj gospoda u odelima razmatraju važna pitanja i donose još važnije odluke za dobrobit svih nas.

Sve je rečeno…

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: favim.com