03 apr Heroj nevinosti

Giriček Grk šetao je ulicama Zemuna. U glavi je stvarao svetove, te zamišljao kako i kao jedan stanovnik Pariza može biti ponosan i voleti svoj grad… Dobro, opštinu, ali to je druga priča.

Kada je ušao u „ružin vrt“, kako su jedno dvorište nazivali klinci, nije uočio nikoga. Samo neku nakostrešenu mačku koja je ličila na senilnu babu sa motkom u guzici.

Sa zemlje je pokupio par kamenčića, pa je počeo da je gađa. Zamišljao je da gađa svoju babu, Staljinku. Promašio je svaki put. Božja pravda, reklo bi se…

Izem ti mačke. One su kao olinjali psi, rođenog gazdu bi pojeli. Gde su ovi mangupi?

Čuo je glasove iza jednog od solitera. Bili su to mali Boki, Miša Štreber i najopasniji od cele ekipe, Krupni Vanja. Ne dao Bog nekome da mu iz šale kaže kako je Vanja žensko ime. Automatski bi dobio pesnicu u zube, koje bi posle morao da kupi i poklanja Vanji, kao izvinjenje za nepristojno ponašanje. Da, Krupni Vanja je čuvao zube svojih žrtava. Ali bio je dobar momak, osećajan. Takvi se uvek poprave i na kraju budu najfiniji ljudi.

Video ih je sve, kako ispred prozora u prizemlju gledaju nešto. Miša Štreber je držao „lopovsku“ Bokiju, a Boki Krupnom.

– Šta radite ljudi?- dobacio im je Giriček.

– Umetnost Giriček… Čista umetnost, odgovori mu Krupni Vanja.

– I sušta elegancija, dodao je Boki.

– Šta sereš Boki? Otkad ti zvučiš pametno? Ajde silazite da vidim šta je u pitanju.

– Ne gubi se, nisi ti neko ko bi mogao da naređuje, Giriček.

– A ti si Boki jači od mene?

Boki je ućutao.

– Jebi ga, jeste jači. Ništa, silazi, ja ću da držim lopovsku Giričeku, a on će da mi uleti pedeset kinti, za „kocu“.

– Jebi ga, Vanja, dao sam ti prošli put za Teodoru!

– Pa, normalno… Ako hoćeš da šetaš moju curu, moraš da platiš.

– To uopšte nije tvoja ženska, promrljao je Miša Štreber.

– Jebo sam je!

– Vanja, ne seri!

– Štreber, imaš višak zuba danas, a?

– Nemam.

– Ćuti onda majmune.

Sišli su i Vanja Krupni dao je lopovsku Giričeku. Ovaj se popeo i bacio pogled kroz prozor.

– A, pa to matori Kostić prca ovu što radi na kiosku!

Istog trena Krupni raširi ruke, te Giriček pade.

– Šta me puštaš, majmune, mogao sam vrat da polomim!

– Ti si lud, dereš se! Je l treba Kostić da nas primeti pa da nas izrešeta kao prasiće, a? Ajde sad se opet popni, ali ne deri se.

Giriček se popeo.

– E sad prati radnju, reče Vanja. To ti je, Giriček… Nešto…

– Auf… Ovo je suština univerzuma. Kostić je… Poput Zevsa… Baca gromove na nju.

– Tako je, Giriček. Puni je životom.

– Njegov ud je prosvetitelj vaginanlnih sokova.

Klinci su u to vreme pokušavali da naizgled „lepim“ rečima oplemene čin jebanja, ne bi li i oni sami uspeli da osvoje vršnjakinje. Čuli su da žene padaju na reči.

– Pogledaj ti te driblinge… Kao debeli Ronaldo, čoveče.

– Svršetak Roberta Karlosa, dodao je Vanja.

– Nije još svršio.

– Pa nije, nije on amater kao vi. Taj može dugo.

– Koliko si ti Teodoru, Vanja, šaljivo je upitao Boki.

– Onoliko kol’ko ti nisi, majmune.

– Sad će da svrši.

Kad je Giriček to rekao, Vanja je opet raširio ruke, pa se Giriček opet polomio.

– Hoćeš da me ubiješ zbog cure, je l?

– Ne, platio si, to je pošteno. Ali se zna ko treba da gleda Kostićevu završnicu.

Giriček je postavio lopovsku.

– Idiote prokleti, pa već je gotovo!

– Nisam ja kriv, Vanja, uplašeno reče Giriček.

– Tu si u pravu, Kostić to radi brzo, poput formule.

– Eh, ubacio se mali Boki, i matora Drtina je uvek brzo vadio.

 

– Svi su se zaledili. Nikome nije bilo do pominjanja mrtvih, pogotovo „onih mrtvih“ sa ostrva.

– Ccc… Sad mi se spustio zbog tebe, idiote, promumlao je Vanja.

– To nije bitno. Nema nam drtine.

– Nema, reče Giriček.

– Plačeš pičko, reče Vanja.

– A tebi se spustio, odgovori mu Giriček.

– Od jebačine do groba… To nam je đačko doba, reče Miša Štreber.

…

– Ljudi, nakon kraće pauze reče Giriček. Mi moramo da istražimo sve to sa ostrvom, ne vredi više ovako. Matorce boli dupe, samo piju, a policija je… Ma prosto policija, šta oni mogu.

– Ti ćeš da nađeš ubice Giriček, sa podsmehom je prokomentarisao Vanja.

– Neću ja, mi ćemo!

Tišina…

Šta je bilo, sada niste opasni, a? Šta je bilo Krupni, ne skupljaju ti se zubi ubica a?

Zar se ne sećate? Koliko nas je toga Drtina naučio?

Potom svi horski počeše da recituju poznate stihove:

 

„O Drtino moj! Naš prođe strašni put;

Dobijali smo što smo hteli, nesta talas ljut.

Luka je tu, i zvona su, oduševljeni ljudi;

Dok oči prate broda pramac, junačke mu grudi.

Al’ srce! Srce! Srce! O!

Teče krv k’o crven med,

Na palubi gde Drtina

Leži hladan, bled.

 

O Drtino moj! Sad ustaj, počuj zvona zvuk;

Zastava za tebe je, za tebe trube huk,

Za tebe cveće, ukrasi, obale su pune sve;

Mnogi ljudi došli su, svi oni zovu te.

Drtino, oče moj,

Sad ustaj, to je red;

Jer san je to da na palubi

Ležiš hladan, bled.

 

Drtina ne odgovara, tih je otac moj,

Ne oseća moju ruku, nema damar svoj,

A brod je  na sigurnom, njegov prođe put;

On dobitnik je, pobednik, on pređe talas ljut,

Hajd’ obale, zvon’te zvona,

A u srcu led;

Na palubi moj Drtina

Leži hladan, bled.“

 

– Samo da znaš, Vanja, ako ja pronađem ubice prvi, Teodoru dobijam džaba!

– Pošteno, reče Vanja i pljunu u ruku. Isto uradi i Giriček i onda se rukovaše.

– A ona, šta ako joj se ne svidim?

– Onda jebi neku babu ili mačku, šta znam…

 

Gde se setio baš mačke? Pa to je ona ista mačka koju je gađao. To je njegova baba, Staljinka.

 

– Slušaj Vanja, ja ne volim komuniste!

– Šta?

– Nebitno… Krenimo ka ostrvu…

I tako, Giriček Grk, Vanja Krupni, Miša Šreber i Mali Boki krenuše u avanturu koja će promeniti njihove „živote“.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografja: weheartit.com