Herman Štern: „Pisati loše, stvar je nevaspitanja.“

2. oktobra 2017.

Jedan zanimljiv književni eksces se nedavno pojavio u vidu nevelike knjižice Supermen je Barbika. Iza njega stoji vrnjčanin Srđan Čeperković aka Herman Štern. Jednako zanimljiv kao i njegova poezija Srđan (ili je to Herman?) se potrudio da nas upozna sa svojim stavovima u vezi par pitanja koje smo mu postavili.

crna-ovca-nedelje-blacksheep.rs

U vremenu kada nema „kulture u cenzuri“, u vremenu obesmišljavanja ljudskog dostojanstva i sveopšteg progona zdravog razuma, moze li se literarnim delovanjem ući u klinč sa udarnim snagama novog poretka čiji su noseći stubovi: prostakluk, primitivizam, fizički imidž upotpunjen brendiranim etiketama?

Prostakluk, primitivizam, obuzetost fizičkim izgledom, nisu atributi koje krase isključivo savremenog čoveka, naprotiv, oni determinišu ljude uopšte. Ne postoji nikakav Novus Ordo Mundi iliti Novi svetski poredak. To je teorija zavere, neinteligentno banalizovanje istorije. Književnost često nije ništa drugo do samoljubivo branjenje ili lečenje kompleksa pisca, lažni poligon za brušenje umetnosti, a u stvari lavirint iz kojeg nema izlaska. O tome najbolje svedoči današnja hiperpodukcija literarnih dela koja upravo afirmiše polupismenost, obesmišljava ljudsko dostojanstvo i progoni zdrav razum. U prevodu sve je zatrovano: od umetnika se više ne traže rezultati već rekordi. Masovna proizvodnja i profit su lice i naličje kapitalizma, metastaze savremenog društva. Lako je kritikovati, ali treba naciljati pravu metu. Još teže pogoditi u nju. Ja sam izabrao humor poput mnogih drugih pisaca. Mislim da je tako najlepše reći NE.

Reklo bi se da je film kao jedan od najzastupljenijih medija jako važan element u kreiranju tvog kosmosa koji pretačeš u poeziju obilatu nizom aluzija i omaža. Kako ocenjuš hiperprodukciju najpre holivudskih ostvarenja i koje filmove smatraš presudnim za tvoje sazrevenje?

Film je moja velika ljubav. Dobar deo života sam proveo u biskopskim salama, uz televizor i monitor, patio usled nesavršenosti video rekordera, DVD plejera i kompjutera. Da se u našoj zemlji sankcioniše piraterija, odavno bi me osudili na doživotnu robiju. Usled te fascinacije, normalno je da mi filmski junaci, reditelji i glumci posluže za pesničku igru. Prema nekima sam bio surov, neke sam omalovažio, pojedine uzdigao. U suštini, bio sam iskren.

U Sjedinjenim Američkim Državama trenutno je sve okrenuto ka televizijskim serijama – glamur sa bioskopskog platna preselio se na mali ekran. Novac je čudo, on stvara magiju, zar ne… Naravno, uglavnom su u pitanju gluposti i koještarije, podilaženje (ne)ukusu prosečnog gledaoca, ali ima tu i sjajnih ostvarenja kao što je Tvin Piks, Dejvida Linča. Sazreva se i uz loše i uz dobre filmove – kako drugačije da uočiš distinkciju. Ja lično volim da gledam komedije kao što su: Naked (1993), Happiness (1998), Visitor Q (2001), drame poput Apocalypse Now (1979), Bad Lieutenant (1992), Crash (1996), La pianiste (2001), Dogtooth (2010), horore od američkih do japanskih… Ma volim uvrnute, kontroverzne, filmove, koji čoveka prosto razbucaju u paramparčad… Problemi običnog čoveka, iskušenja lumpenproletarijata, ekranizovane biografije slavnih ličnosti, ljubavni jadi šiparica i sredovečnih dama, Roko i sva njegova braća, Nemačka i sve zemlje godine nulte, Kramer protiv Kramera, Crni protiv Beševića, sve Virdžine ovog sveta, raznorazni Kordoni, Hadersfildi, Bese, Krugovi, apsolutno me ne tangiraju. Nisam ni od onih ljudi koji će pročitati brdo knjiga kako bi šarmirali “salon” sa pojašnjavanjem pojedinih scena iz filmova Tarkovskog, Felinija, Paradžanova, Bergmana… Štaviše ja ni ne smatram da su to najveći reditelji, barem meni nisu. Ne želim da se foliram i da izigravam budalu, “jer budale kod slavnih pisaca (u ovom slučaju režisera) svemu se dive”.

crna-ovca-nedelje-blacksheep.rs.jpg1

Misliš li da ovom obimom nevelikom knjigom, koja predstavlja nepatvoreni amalgam, možeš trasirati nove staze i napraviti iskorak u kreiranju novog književnog stila?

Nažalost ili na sreću ja nisam inovator. Moji radovi se naslanjaju na jugoslovensku neoavangardu, možda i previše. Samo budala može reći da je njegovo delo iskorak u kreiranju novog u književnosti, mada su često poezija i reklama sinonimi.

Supermen je Barbika je pre svega komedija. I to crnohumorna. Na momente je burleska, dobrim delom ironija (koja prerasta u samoironiju), lažno senzacionalistička, provokativna, demitologizatorska knjiga.

Čitajuci tvoje stihove stiče se dojam da je delo konceptualna autopsija nad identitetskom krizom samoobmani sklonog savremenog čoveka…

Prvo moram da kažem da je konceptualna umetnost na sjajan način definisala stvari, jer ideja i sama umetnost jesu jedno te isto. Što se tiče savremenog čoveka, on je rob potrošačkog društva: što više misli da je srećan, on je sve otuđeniji. Samobmanjuje se znanjem koje nije ništa drugo do gomila usađenih ideja koje umesto da oslobađaju, jedino dresiraju njegov duh, a to je prečica ili za idolopoklonstvo ili za šund kulturu, dve podjednako razorne sile. Ovom knjigom ja sam želeo da ismejem takvog čoveka, da ga suočim sa njegovim (ne)ukusom, da ga nateram da makar malo smanji dioptriju, jer nije svestan da on i bez naočara savršeno vidi – njemu se nije pokvario vid već pogled. Iskreno, najgore je podilaziti nečijem neukusu, jer pisati loše stvar je nevaspitanja.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što se ljudi na sreću zaljubljuju u bele ovce, kao lekar u filmu Everything You Always Wanted to Know About Sex *But Were Afraid to Ask (1972). Kažu da nema bolje reklame za pisca nego kada mu spale knjige, uhapse ga ili čak ubiju. Ja lično smatram da to nema veze sa literaturom i da je najbolja preporuka za književnika njegovo delo iako ne mogu da se otmem utisku da bi mnogi pisci godinama robijali samo da bi skrenuli zrno pažnje na sebe. Na njihovu nesreću, literatura je odavno izgubila značaj u društvu, pa su svi oni koji pišu (bez obzira na domete), u neku ruku crne ovce. Ove nedelje pripala mi je ta čast da ja budem ovan predvodnik.

Razgovarao: Miroslav Stašić

Fotografije: Srđan Čeperković